Prema mišljenju novinara, predsednik-faraon kojim, sudeći po svemu, upravlja njegova vlada, niti može da uplaši protivnike Amerike, niti da zasluži poštovanje saveznika.
Lejk naglašava da je ovo bila tema rasprave u Senatu SAD ove sedmice, kao i na televiziji i tokom raznih seminara. Posebnu pažnju medija, međutim, privukla je jedna debata, na kojoj je nastupio „isti onaj čovek kojem bi Tramp i naredio da aktivira nuklearnu raketu – general Oružanih snaga SAD Džon Hajten.
Američki general je priznao da bi se usprotivio nezakonitim naredbama predsednika.
„Ako to bude nezakonito, znate li šta će biti? Reći ću: ’Gospodine predsedniče, to je nezakonito.‘ A znate šta će on učiniti? Pitaće: ’A kako se postupa prema zakonu?‘ I porazmislićemo o varijantama, kombinacijama sredstava, kako bismo odreagovali na situaciju kakva god da je. I upravo tako kod nas sve funkcioniše. To i nije tako teško“, naveo je Hajten tom prilikom.
Nije teško razumeti zbog čega su generalove reči izazvale uznemirenost – Tramp je zaista jednom prilikom već obećao da će Severnoj Koreji prirediti „vatru i bes“, ukoliko ona i dalje bude pretila Americi.
Još od osamdesetih godina prošlog veka Tramp ispoljava nezdravo interesovanje za nuklearno oružje, piše Lejk.
Prema njegovom mišljenju, međutim, u ovom trenutku postoji mnogo veća opasnost od mogućnosti da Tramp započne nuklearni rat, a to je činjenica da „njegove reči sve više nestanu u vetru“.
Jedan od ciljeva Vašingtona, o kojem je govorio i general Hajten, jeste da se osigura nuklearno obuzdavanje, a Amerika namerava to da čini pre svega tako što će modernizovati svoj nuklearni arsenal, objašnjava autor.
Za obuzdavanje je, navodi Lejk, važno da „protivnici Amerike veruju da će Amerika zaista upotrebiti svoje nuklearno oružje ukoliko bude prinuđena to da učini“.
„Da bi takve pretnje bile delotvorne, neophodno je da Severna Koreja, Rusija, Iran i Kina znaju da je glavni u zemlji upravo predsednik, da strategija i potezi vlade potiču od šefa izvršne vlasti“, upozorava autor. „Između Trampovih reči i dejstava njegove vlade gotovo u svakom spoljnopolitičkom problemu zjapi provalija“.
Iako Tramp i dalje govori da želi da uspostavi dobre odnose s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, Stejt department je, podseća autor, zatvorio ruski konzulat u San Francisku, a Ministarstvo pravde je primoralo RT da se registruje kao inostrani agent.
Trampove diplomate do dana današnjeg nisu, navodi Lejk, pokazale nikakvu želju da ukinu sankcije Moskvi.
Dok je Tramp pretio da će raskinuti nuklearni sporazum s Iranom ukoliko on ne bude preispitan, njegovi visokorangirani savetnici su objašnjavali da Vašington ne namerava ponovo da uvodi sankcije Teheranu, piše novinar.
U oktobru je, podseća Lejk, predsednik obećao da će početi borbu protiv širenja uticaja Irana na Bliskom istoku, a već u novembru, u zajedničkoj izjavi s Putinom, saopštio je da će sarađivati s Rusijom, „odnosno jednim od saveznika Irana“, kako bi regulisao sirijski sukob.
Tramp piše na Tviteru da ga je njegov prethodnik špijunirao, a njegova vlada odbija da mu dostavi odgovarajuće dokaze za to. Tramp odbija da podrži odredbu Severnoatlantskog ugovora o kolektivnoj zaštiti, a njegovi savetnici i ministri umiruju saveznike, uveravajući ih da SAD i dalje strogo ispunjavaju svoje obaveze unutar NATO-a.
Tramp praktično preti Venecueli smenom režima, ali ni nakon dva meseca Vašington ničim ne pokazuje da će bilo šta preduzeti u tom pravcu, nabraja novinar „Blumberg vjua“.
Kada je Tramp stupio na dužnost, mnogi su strahovali da bi njegovi tvitovi i izjave mogli da budu vesnici radikalnih promena u spoljnoj i unutrašnjoj politici SAD, ali je predsednik, konstatuje Lejk, od tada do danas pokazao da su te zebnje izlišne.
„Umesto toga, od čoveka koga su Amerikanci izabrali za lidera vlade, distancirala se sama ta vlada, a sve više se čini da Trampovi glavni savetnici upravljaju svojim šefom“, piše Lejk.
Prema njegovom mišljenju, upravo ova okolnost je i glavni problem za američku spoljnopolitičku strategiju. To što se vojska, po svoj prilici, ne bi potčinila Trampovoj naredbi o nuklearnom napadu na bilo koji cilj „donosi olakšanje“, ali istovremeno ukazuje i na drugi problem: „reči predsednika nemaju cenu, a njegovo hvalisanje nije odlika komandanta, nego vrsta odricanja“, zaključuje novinar.