Potreba za bezbednošću, kao i žeđ za novcem, ničim nisu ograničeni, piše jedan od čitalaca. Ipak, ono što je za jednu stranu „bezbednost“, za drugu je „pretnja“.
Ako se upoređuje sadašnja situacija sa 1990. godinom, može se razumeti stav Rusije, smatra jedan čitalac. „Danas zemlje Varšavskog ugovora i niz bivših sovjetskih republika ulaze u sastav NATO-a, ali Alijansi ni to nije dovoljno. U poređenju sa SAD i ukupnim troškovima država NATO-a odbrambeni troškovi Rusije su smešno mali“, navodi on.
Jaka, naoružana država uvek predstavlja „potencijalnu pretnju“, ali iz istog razloga ona može da bude i partner, posebno u miru, uveren je jedan od autora komentara. On dodaje: „U svetlu vojnih sukoba u Siriji i Jemenu svetske države treba da se ujedine i da okončaju taj pakao. Umesto toga NATO pokušava da ograniči rusku sferu uticaja. Zbog toga se prema izjavama eksperata za bezbednost treba odnositi kritički“.
Prema mišljenju drugog čitaoca, teme kojima se bavi Kal nisu u sferi njegove nadležnosti. On, navodi čitalac, nema pravo javno da sudi o odbrambenim sposobnostima Zapadne Evrope i Severnoatlantske alijanse.
„Rusiju odavno nezasluženo demonizuju i pokušavaju da je diskredituju. Zbog svoje gluposti i patološke žeđi predstavnici vlasti u Evropskoj uniji i SAD ne razumeju da to može da dovede do užasnog rata. Odgovorni političari bi Rusiju priznali kao partnera ravnopravnog sa Zapadom i uspostavili bi prijateljske kontakte, orijentisane na saradnju i mir“, napisao je jedan od čitalaca nemačkog lista.
Ono o čemu govori Kal, „pričali su nam još u vreme SSSR-a“, priseća se jedan od čitalaca. Šef nemačke obaveštajne službe svojim rečima aktivno podržava odbrambenu industriju.
„Sada je Rusija zlotvor“, zaključuje čitalac i dodaje: „Pritom direktor Federalne obaveštajne službe Bruno Kal svoje teze dokazuje uz pomoć vojnih vežbi koje Vladimir Putin izvodi na granicama NATO-a. A to što Alijansa povećava svoje prisustvo na teritoriji koja se graniči s Rusijom, to je, naravno, miroljubiva politika“, ironičan je autor komentara.
On podseća kako su, u godinama dok je Nemačka još bila podeljena, žitelje zapadnog dela Berlina plašili da će Sovjeti napasti SRN i da ih opasnost od rata neće zaustaviti. Iz političkih ciljeva u ljudima su stalno podgrevali panično raspoloženje.
„Putin zna šta će se dogoditi ukoliko Rusija napadne jednu od zemalja NATO-a. Kao i političari SSSR-a Putin nije samoubica. Dovoljno je uporediti SAD i SSSR s Rusijom po broju vojnih operacija održanih od 1945. godine. Tada ćete shvatiti ko je bio glavni imperijalista od 1945. godine. Pre nekoliko godina je Helmut Šmit imenovao tu zemlju – SAD“, piše čitalac „Zidojče cajtunga“.
