I to je rusko mešanje toliko očigledno da za ove tvrdnje čak nisu potrebni bilo kakvi dokazi; nikakvi dokazi, uzgred budi rečeno, nisu ni ponuđeni.
Ili se pak zavera protiv zapadne demokratije traži na sasvim pogrešnom mestu, a pravi zaverenik nije Rusija nego Džordž Soroš, kako je to u utorak s govornice u Evropskom parlamentu u Strazburu ustvrdio Najdžel Faraž, idejni otac „bregzita“?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovom su pitanju govorili novinar Željko Cvijanović i analitičar Dragomir Anđelković.
„Rusija jeste kriva“, kaže Željko Cvijanović. „Kriva je utoliko što sve više postaje neka vrsta alternative. Njoj se sudi, i ona se pokušava suzbiti jer nudi novo rešenje za svetski poredak, a ne zato što se istinski meša u tuđe poslove. A kako bi se u tuđe poslove mešao neko ko toliko insistira, ne samo na sopstvenom suverenitetu već i na suverenitetu svojih partnera? Čini mi se da je upravo to insistiranje na suverenitetu, zapravo, po Zapad mnogo opasnije od onoga za šta optužuje Rusiju“.
I Dragomir Anđelković saglasan je da se najveći „greh“ Rusije sastoji u tome što je ponudila alternativu.
„Evroatlantska struktura uspostavila je višeslojnu okupaciju čitavog sveta, i to je funkcionisalo besprekorno posle pada Berlinskog zida. Poremećaj je nastao onog momenta kada se pojavila alternativna sila, a to je Rusija, koja je stala na noge i počela da se opire. Postala je pretnja tom neokolonijalnom evroatlantskom sistemu… Zato je i gledaju sa toliko mržnje i pokušavaju da je nabede za sve i svašta“.
Štaviše, dodaje Anđelković, „Rusija je i vrednosna alternativa, ona prihvata vrednosti hrišćanske civilizacije koje je Zapad odbacio, ona i dalje polazi od toga da su porodične vrednosti na prvom mestu“. „Rusija tvrdi da je nacionalna država nešto što treba da se neguje, kao i nacionalna tradicija i istorija, dok se na Zapadu sve to prezire. Takva Rusija opasna je za Zapad, jer mnogi na samom Zapadu žele sve ono što u Rusiji i dalje funkcioniše“.
Nasuprot optužbama na račun navodnog ruskog podrivanja zapadne demokratije progovorio je pak u Evropskom parlamentu Najdžel Faraž. On je zatražio zvaničnu istragu aktivnosti Džordža Soroša, rekavši da se plaši da je reč o „najvećem nivou međunarodnog političkog šurovanja u istoriji“.
„Izgovorio je ovo dok se u Evropskom parlamentu raspravljalo o Rusiji, koja navodno utiče na sve ono što Zapad smatra negativnim pojavama u njihovim društvima“, napominje Cvijanović. „Faraž je time promenio registar, poručio je — hajde da pričamo o čoveku koji zaista utiče na izbore u svetu, o čoveku koji zaista smenjuje svetske lidere i pokušava da utiče na kretanja, ne samo politička nego i društvena, u onim zemljama u kojima je to u interesu zapadne oligarhije“.
Faraž je, pored ostalog, ukazao i na dva podatka. Pod jedan, da je tokom prošle godine Soroševa Fondacija za otvoreno društvo imala čak 42 sastanka s Evropskom komisijom. I drugo, podsetio je na dokument Soroševe organizacije, poverljivi dokument koji je procurio u javnost i koji identifikuje ukupno 226 poslanika Evropskog parlamenta kao Soroševe „pouzdane saveznike“. To je veći broj poslanika nego što broji najveća zvanična poslanička grupa u Evropskom parlamentu, pri čemu se, naravno, oni Soroševi poslanici ne deklarišu javno kao takvi.
„U demokratskom poretku osnovno je da znate ko su ljudi koji drže vlast, vlast mora da bude transparentna“, komentariše Dragomir Anđelković. „Sorošev sistem, međutim, podseća na venecijansku oligarhiju iz 17. i 18. veka, gde je postojalo javno veće, u kome su građani prepoznavali vlast, i tajno veće koje je zapravo donosilo sve odluke, a članovi onog javnog veća bili su, zapravo, njegove marionete. Soroš upravo to radi u Evropi, i kada govorimo o udarcima na evropsku demokratiju, Soroš je tu apsolutni prvak“.
Ovolika količina netransparentnosti ukazuje na još jedan strukturni problem demokratije zapadnog tipa. Prema podacima organizacije „Transparensi internešenel“, naime, u Briselu radi skoro 40.000 lobista, sa zadatkom da utiču na EU legislativu, koju je, uzgred, i Srbija dužna da prihvati tokom svog pristupnog procesa.
„Mislim da za javni interes tu ne ostaje mnogo prostora, granica se pomera prema privatnim interesima, odnosno interesima oligarhija, i to je poprimilo tolike razmere da je sistem počeo da proždire samog sebe. Ovo je osnovni uzrok nevolja koje se sada događaju na Zapadu“, komentariše Željko Cvijanović.
Predstavlja li prevelika koncentracija moći u rukama prebogatih pojedinaca za koje niko nikada nije glasao — Džordž Soroš je u tom smislu paradigmatičan — opasnost po sam demokratski poredak?
„Već i činjenica da je Donald Tramp pobedio na izborima, ali da se ubrzo pokazalo da je njegova moć mnogo manja od moći ’duboke države‘, dovoljno govori o tome da li tamo postoji demokratija ili ne. Potpuno je jasno da ta zakulisna država kontroliše mnogo više poluga vlasti nego oni koji izborima dolaze na čelo države“, uveren je Dragomir Anđelković.
Njegovo mišljenje podupire i studija prestižnog američkog Univerziteta Prinston, koja je pre nekoliko godina pokazala da Sjedinjene Američke Države zapravo i nisu demokratija nego — oligarhija. S tim u vezi, da ironija bude veća, dvojica krupnih donatora kampanje Hilari Klinton, Džejms i Herbert Sendler, prokomentarisali su u privatnoj prepisci koja je prošle godine procurila u javnost:
„Kao da nam je potrebna studija da bi ukazala na ono što je očigledno“.
Zaključuje Željko Cvijanović: „Oligarhija je sada u stanju u kome potpuno satire sve demokratske vrednosti na kojima je Amerika nastala. Mi sada zapravo gledamo pad zemlje koja je dugo služila kao inspiracija mnogima“.
