Ima li da još neko da veruje u altruizam MMF-a? Da mu nije jasno kako iza nesebične brige MMF-a za vašu dobrobit, dok zarađuju na tome što vas kreditiraju, stoji samo goli interes.
Da bi oni bili sigurni da ćete dugove moći da im vratite, morate da se reformišete i, naravno, zavrnete sve slavine, štedite i trošite samo za ono što odredi bord direktora iz Vašingtona. Pa ako je i na dobrobit vaše makroekonomije i finansija, tim bolje.
Po pare je u MMF otišao samo onaj ko je morao, a da im se to dušebrižništvo i te kako isplati jasno je već i iz činjenice da i kada završite sa njim, MMF ne bi da ga se tako lako ratosiljate.
I kada njegove pare spavaju, na njima zarađuje. Ovih dana smo saznali da nas je koštao i trogodišnji aranžman sa MMF-om koji nam je, zlu ne trebalo, iz predostrožnosti namenio 1,2 milijarde dolara. Hvala bogu, nije zatrebalo, ali smo tu rezervu platili sto miliona evra.
Ocena premijerke Ane Brnabić da je „MMF ponekad oštriji nego što je potrebno i u tom smislu bi novi sporazum mogao da omete privredni rast“, izrečena još u julu u intervjuu agenciji „Blumberg“, najavila je da novo produžavanje aranžmana nije gotova stvar. Pre nego što Srbija odluči o novom aranžmanu, proceniće posledice tekućeg aranžmana po ekonomski rast, objasnila je tada predsednica Vlade Srbije. Još uvek ne odstupa od toga.
Ipak, sudeći po izjavama za medije, pripadnici konzervativne škole mišljenja koja smatra da potrošnju treba sputavati, u Srbiji su i dalje u većini u odnosu na ekonomiste koji misle da nema privrednog rasta bez veće potrošnje. Teško je objasniti zašto je to tako kada je iskustvo EU, odnosno evrozone, pokazalo da im merama štednje privredni rast nije dobacio ni do jedan odsto. Na kraju je evrozona svojim članicama morala da upumpava novac otkupom i državnih i korporativnih obveznica.
Ili i dalje smatramo da nam treba tutor, da zbog naših navika, mentaliteta, možemo nešto da uradimo samo ako smo pod pritiskom ispunjenja ugovorenih obaveza. A to znači da je najbolje da to radimo kroz aranžman sa MMF-om.
Ali ako i nećemo aranžman, MMF opet ima keca u rukavu, nešto lakše na meniju. Čuvarkuću, jer prijatelj ostaje prijatelj.
„Pi-Si-Aj (Polisi koordinejšen instrument) je novi instrument Fonda. Od sadašnjeg aranžmana razlikuje se po tome što je namenjen zemljama kojima nije potrebna finansijska podrška. Što se tiče ciljeva i nadzora, veoma su slični i tu bi bilo provera na svakih šest meseci. To je samo jedan od brojnih dostupnih instrumenata ako se srpske vlasti odluče da imaju novi aranžman“, kao pravi trgovac izrecitovao je nedavno šef Kancelarije MMF-a u Srbiji Sebastijan Sosa.
O novom programu koji je MMF lansirao u julu ove godine, a američki mediji ga nazvali „čuvarkuća“, malo se zna. Njegove prednosti i mane još nisu poznate, s obzirom na to da ni u jednoj zemlji nije realizovan. Hoće li Srbija, ako se odluči, biti pokusni kunić MMF-a u tom slučaju? I koliko bi nas te konsultantske usluge koštale? Sigurno to nije džabe, kao što nije bio, kako smo saznali, ni aranžman iz predostrožnosti.
Ministar finansija Dušan Vujović, iako se sa razlogom pohvalio rezultatima koji govore da smo postigli i održali toliko željenu makroekonomsku i fiskalnu stabilnost, ipak misli da bi saradnju sa MMF-om trebalo nastaviti sve dok Srbija ne bude u zoni takozvanog investicionog grejda, odnosno rejtinga koji obećava viši nivo investicija.
Od nekadašnjeg činovnika Svetske banke se to i očekivalo. I predstavnik te finansijske institucije u Srbiji Lazar Šestović isti stav isto obrazlaže.
„Strani investitori prvo pitaju da li zemlja ima program sa MMF-om ili ne, jer to je neki garant šta se tu dešava i koliko su stvari pod kontrolom“, objasnio je on.
Da to ne mora da bude tačno ukazuje primer iz komšiluka. Mađarska, koja je 2013. godinu dana pre roka isplatila dugove MMF-u, po isteku aranžmana ga je sredinom 2014. ispratila iz kancelarije u Budimpešti. Prošle godine je bila četvrta najatraktivnija država za strane direktne investicije (SDI) u evropskoj industriji, sa rastom od 103 odsto.
A da rast investicija apriori ne znači i rast privrede pokazala je i analiza koja je pre tri godine rađena na uzorku šest zemalja Srednje i Jugoistočne Evrope i dve države Latinske Amerike. Ukršteni pokazatelji su na kraju rezultirali odbacivanjem pretpostavke o pozitivnom uticaju stranih direktnih investicija (SDI) na privredni rast i zaposlenost.
Zaključeno je da je mnogo bitnija sektorska struktura i oblik stranih direktnih investicija od njihovog kvantuma. Dakle, zemlja neće imati blagodeti od njihovog priliva ukoliko se pravilno ne usmeri njihova struktura.
Tako je, na primer, najveći godišnji rast BDP-a Mađarske bio od 1998. do 2005. godine, kada je priliv stranih direktnih investicija iznosio po nekoliko milijardi dolara godišnje. U 2006, 2007. i 2008. godini rast priliva SDI je bio enormno veliki, sa maksimalnih 74 milijarde dolara u 2008. godine Istovremeno je izostao rast BDP-a, bio je manji od jedan odsto godišnje.
U svim posmatranim zemljama, pride, došlo je do pogoršanja bilansa plaćanja zemlje, odnosno do značajno bržeg rasta uvoza od izvoza. Znači, ima investicija i investicija.
Prisustvo MMF-a, tako, može da bude, a ne mora da znači. Ali košta. Biće, ipak, da su mnogo važnije one domaće „čuvarkuće“.
