Ruski publicisti navode da rusko društvo ne zna kako da se postavi prema tom događaju, da li da na njega gleda kao na nacionalnu tragediju, neizbežan događaj, korak napred ili nazad, poraz ili pobedu. O tome raspravljaju i istoričari, ali se svi slažu oko toga da je Oktobarska revolucija umnogome promenila tok istorije i da je imala veliki uticaj na Rusiju i ceo svet.
Istorija kaže da je ruska socijalna revolucija iz 1917. bila izazvana teškim položajem radnika i seljaka, a da je došla posle decenija ubrzanog i sveobuhvatnog ekonomskog progresa zemlje.
Ističe se da je Ruska imperija od sredine 19. i početkom 20. veka beležila fantastičan ekonomski rast — samo se obim industrijske proizvodnje u zemlji u tom periodu uvećao sedam puta.
Rusija je bila agrarna zemlja, a reforme Petra Stolipina, premijera u carskoj Rusiji, koje su između ostalog pružile seljacima prava privatne svojine na zemlju, omogućile su zemlji uoči Prvog svetskog rata da zauzme prvo mesto u svetu po tempu ekonomskog rasta i peto po obimu ekonomije.
Nije slučajno 1913. godine ruski pesnik, pisac i publicista Aleksandar Blok nazvao Rusiju „novom Amerikom“. Kasnije su svi rezultati Staljinovih petoljetki upoređivani su sa nivoom iz 1913.
Po osnovnim ekonomskim pokazateljima (proizvodnji uglja, livenog gvožđa i čelika, obimu mašinogradnje, dužine železničkih pruga) Rusija je bila peta u svetu, iza SAD, Nemačke, Velike Britanije i Francuske, a ispred Italije, Španije i Japana.
Vlada Ruske imperije u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka aktivno je koristila mere za stimulisanje ekonomije, razvoj proizvodnje i robnih tržišta, kao i zaštitu domaćeg proizvođača.
Ruski publicisti i istoričari su pisali da se 1913. otvorila nova stranica u istoriji avijacije, u nebo je uzleteo prvi u svetu avion sa četiri motora „Ilja Muromec“, a oružar Vladimir Fjodorov je započeo testiranje automatske puške, koja se pojavila za vreme Prvog svetskog rata.
„Rusija je 1913. godine bila peta po veličini privreda na svetu, iza SAD, Britanije, Nemačke i Francuske. Njena industrija se do početka Prvog svetskog rata razvijala najbržim tempom u svetu, ako govorimo o brzini, ali je ona ipak dosta zaostajala za navedenim zapadnim zemljama. Ruska imperija je rasla na račun jeftine radne snage i proizvodnje ne baš kvalitetnih proizvoda tj. na način kako je to devedesetih godina prošlog veka činila Kina. Ako, na primer, govorimo o razvoju transportne infrastrukture, Rusija je do 1917. bila na drugom mestu po dužini pruga, posle SAD. U Rusiji su bile pozitivne tendencije u ekonomiji, ali su postojali ozbiljni problemi u socijalnoj aferi. Pre svega, imam u vidu pitanje prava radnika. Istina, 1912. godine je uvedeno osiguranje za radnike, a oni su bili osigurani u slučaju bolesti, povrede na radu i u slučaju otkaza. Do 1917. godine većina radnika je imalo osiguranje. Bile su pozitivne tendencije i kada je reč o platama, ali se ipak ne može reći da je sve bilo savršeno. Masovni štrajkovi su organizovani veoma često i pitanje je koliko su vlasti bile u stanju da reše socijalne probleme. Na kraju, pitanje radnika je odigralo ako ne odlučujuću, onda veoma važnu ulogu u događajima 1917. godine“, kaže za Sputnjik doktor istorijskih nauka Fjodor Gajda, predavač na Moskovskom državnom univerzitetu.
Ekonomska situacija Rusije se drastično pogoršala 1917. Na to su uticali i poraz u ratu sa Japanom i građanska revolucija iz 1905, i Prvi svetski rat, i borba za politički uticaj koja nije prestala ni nakon Februarske revolucije. Kao rezultat toga, socijalna situacija u zemlji je postajala sve teža.
Prvi svetski rat je doveo do prave ekonomske katastrofe. Više od 15 miliona Rusa je bilo mobilisano, pa je praktično veći deo proizvodnje odlazio na front, što je dovelo do nestašice hrane, goriva i drugih resursa.
Do 1917. godine ukupna žetva žita u Rusiji smanjena je za skoro trećinu. Glavni razlog je nedostatak radne snage. Milioni seljaka su napuštali svoja rodna sela i odlazili u rat, a težak muški posao je pao na žene, decu i starije.
Da bi se nadoknadio manjak radne snage, Vlada je angažovala na stotine hiljada ratnih zarobljenika. Ali to nije bilo dovoljno.
Situacija u Rusiji je postala mnogo komplikovanija nakon Februarske revolucije. Čak su 1917. godine troškovi ratovanja bili veći nego u periodu od 1914. do 1916. Na njihovo pokrivanje je odlazilo oko polovine nacionalnog dohotka.
Rat, milioni mrtvih vojnika, ozbiljni problemi sa snabdevanjem hrane, uključujući i hleb, i nestašice osnovnih potrepština u nekim regionima, drastična poskupljenja i politički haos unutar zemlje vodili su ka sve većoj krizi i rastu nezadovoljstva u narodu.
Teška socijalno-ekonomska situacija je išla naruku boljševicima, koji su bili sve popularniji među radnicima, seljacima i vojnicima. Delu naroda se činilo da su boljševici ta snaga koja je u stanju da iz korena izmeni situaciju.
Nakon pada dinastije Romanov, usledio je period represija, „crvenog terora“ i gulaga, ali je Sovjetski Savez 20 godina nakon Oktobarske revolucije postao i prva naučna i druga ekonomska sila sveta po obimu BDP-a, a u toku Drugog svetskog rata (uprkos gubitku preko 25 miliona građana) i najjača vojna sila.
„Postoje američki naučni radovi koji pokazuju da bi Rusija, da nije bilo revolucije, postigla isti nivo industrijskog razvoja kao Staljinov Sovjetski Savez, otprilike 1940. godine. Ali ovo je samo ekonomska računica, koja ne uzima u obzir političke i društvene aspekte. To jest, to bi bilo moguće ako bi carska vlast uspela da obezbedi stabilan razvoj i spreči oštri konflikt unutar ruske elite, koji je između ostalog i doveo do revolucije 1917. godine“, navodi Gajda.
Ali, pošto se dogodila revolucija i rezultirala građanskim ratom, koji je ekonomski dokrajčio zemlju, Staljin je morao brzim i žestokim merama da rešava probleme koristeći sva moguća sredstva, smatra istoričar.
„I rešio ih je prilično oštrim metodama. Kolektivizacija je bila, na primer, neizbežna posledica industrijalizacije, odnosno to je bilo iscrpljivanje svih resursa sela za razvoj grada. Međutim, da nije bilo tih metoda, zemlja bi 1940. godine jednostavno prestala da postoji“, kaže Gajda.
Jedno od pitanja koje se često postavlja u ruskoj javnosti jeste i kako bi Rusija izgledala da nije bilo revolucije 1917. godine.
„Da nije bilo Oktobarske revolucije, Rusija bi se razvijala postepeno, bez potresa, i ne bi imala toliki broj žrtava. Osim toga, većina stanovništva bi sačuvala dobar standard. Međutim, sovjetske vlasti su, posle revolucije, bile prinuđene da mobilizuju sve resurse, što je stanovništvo doživelo kao pljačku. U svakom slučaju, da smo izbegli revoluciju, verovatno bismo imali razvijeniju srednju klasu, kao i mali biznis, ali i veći osećaj za imovinu“, zaključio je Gajda.
