Vrlo sporni intervju ukrajinskog ambasadora Oleksandra Aleksandroviča desio se malo posle dolaska predstavnika Stejt departmenta Hojta Jija u Srbiju, pa je, prema mišljenju istoričara Aleksandra Pavića, u pitanju vrlo tesna koordinacija.
Pogotovu što je, podseća Pavić za Sputnjik, ukrajinski ambasador izneo praktično iste optužbe koje iznosi i Hojt Ji u ime, kako kaže, klintonističkog, globalističkog establišmenta iz Stejt departmenta.
Vašingtonska kuhinja do istoka
„To se činilo kao da dolazi iz iste centrale i da je sve to bila koordinacija pojačanih pritisaka na Srbiju. A Ukrajina nije suverena država jer je ono malo suvereniteta što je imala izgubila posle ’Majdana‘, tako da njene vlasti, predsednik Petro Porošenko, a posledično i njena diplomatija potpuno su zavisni od želja centara moći koji su ih i instalirali na vlasti“, sugeriše Pavić.
Otkud ovakvi diplomatski odnosi Srbije i Ukrajine, tj. otkud varnice u tim odnosima? Obe države povukle su ambasadore na konsultacije. Istovremeno, pregovori američkih i ruskih diplomata baš o Donbasu održavaju se u Beogradu. Da li Ukrajini smeta što su pregovori u zemlji bliskoj Rusiji? Ili je Ukrajina neka vrsta pesnice Amerike i produžena ruka one vrste diplomatije koju je u Beogradu izneo predstavnik Stejt departmenta Hojt Ji?
Politikolog Aleksej Bičkov, šef Odeljenja za proučavanje Zajednice nezavisnih država u okviru Instituta za politička istraživanja nije saglasan da je Srbija kolateralna šteta tenzija između Rusije i Ukrajine.
„Ne, apsolutno se ne slažem sa takvim viđenjem. Mi svi znamo da su Srbi i Rusi kao prvo bratski narodi, a drugo, i politički partneri. Imajući u vidu sve napade Zapada na Rusiju, jasno je da oni koji ne prate taj trend i, naprotiv, podržavaju Rusiju, moraju biti diskreditovani i gotovo naterani da ’prestanu da vole Rusiju‘“, ukazuje Bičkov.
Slično se dešava i u Belorusiji i u Kazahstanu, pa i u „onom drugom delu“ Ukrajine, dodaje taj politikolog, pa je u tom smislu ovaj trend dotakao i Srbiju.
„Imajući u vidu da su na vlasti u Ukrajini prilično radikalne snage, stoga su im takve i diplomate, koje u principu ne bi smele da se rukovode ličnim emocijama, već da budu strogo objektivni“, konstatuje Bičkov i uviđa nekoliko faktora koji utiču na ovakvu politiku Ukrajine?
„Dva su razloga. Sa jedne strane, to je opšta radikalizacija državne politike u Ukrajini i gotovo mržnja prema Rusiji i svemu što je sa njom povezano. A drugo je već sama ličnost konkretnog ambasadora Oleksandroviča. Bez obzira na okolnosti, neki drugi ukrajinski državni službenici ipak ostaju „hladne glave“ i objektivno postupaju. Sa druge strane, ima i onih državnih delatnika koji su kao ličnosti slabiji i lakše potpadaju pod trenutnu i, nadajmo se, prolaznu histeriju“, rezonuje Bičkov.
Režim ne preslikava želje i svest naroda
Srbi i Ukrajinci kao i Ukrajinci i Rusi su, posebno napominje Aleksandar Pavić, vrlo bliski narodi prema mnogo čemu. Imamo, kaže taj istoričar, i zajedničku veru većinski i mnogo toga zajedničkog u istoriji i slovenski smo narodi.
„Ovo što je sad na vlasti u Ukrajini mislim da uopšte ne zastupa ono što je i ukrajinski narod i ruski narod, tako da bi se moglo reći da je sve ovo više fingirani sukob marioneta koje su instalirane u Kijevu i koji za račun onih koji su ih instalirali prave veštački sukob i sa jednom zemljom i jednim narodom koji bi inače trebalo da bude prijateljski prema narodu Ukrajine, a to suštinski i jeste“, kategoričan je Pavić.
„Smeta mi“, posebno ističe taj istoričar, „izraz ’srpski plaćenici‘ koji su u Donbasu. Donbas, pojašnjava on, nije mesto koje pliva u novcu, nema nafte niti bilo čega drugog, i ogromna većina tih Srba koji su otišli da ratuju u Donbas otišli su iz ubeđenja i mnogi od njih su ratni veterani koji znaju dobro šta je Rusija i šta je trenutno zadesilo Ukrajinu, a znaju i da je Ukrajina takođe predmet agresije od strane Zapada, specifično zemalja NATO-a, kao što je i Rusija“.
„Znaju i da je Ukrajina pretvorena u instrument. Srbi koji se bore u Donbasu samo nastavljaju onu borbu koju su imali ovde u Srbiji protiv NATO-a i NATO agresije, a s druge strane, Ukrajinci koji su se borili na strani Hrvatske su otprilike isti oni koji su i podržali ’Majdan‘ i koji su plaćenici NATO-a. Tako da tu nema nikakve simetrije“, tvrdi Pavić.
Srbija se vrlo pazi da ne dozvoli, kako kaže Pavić, instaliranim marionetama u Kijevu da trajno razori ono što bi trebalo da bude prijateljstvo između srpskog i ukrajinskog naroda, odnosno i ruskog naroda koji živi u Ukrajini.
„I zbog toga mislim da je srpska diplomatija dosad bila vrlo uzdržana kao što je na kraju krajeva i ruska mnogo uzdržanija prema vlastima u Kijevu nego što što bi mogla da bude upravo zato da ne bi trajno bili narušeni odnosi bliskih naroda“, smatra Pavić.
Za politikologa Bičkova je ponašanje u Ukrajine prema Srbiji u narednom periodu nepredvidiv proces.
„Još 2014. niko nije mogao da sanja da će doći do rata u Ukrajini i da će na vlast doći neadekvatni ljudi, ali to se dogodilo. Unapred se obezbediti ili zaštititi od tih političkih snaga koje su sada na vlasti u Ukrajini, jednostavno nije moguće“, pesimističan je Bičkov.
S druge strane Aleksandar Pavić još jednom podvlači da je u ovom trenutku ovakvo ponašanje Ukrajine vezano za predstavnika Stejt departmenta Hojta Jija i smatra da je sve u cilju pojačanog pritiska na Srbiju.
Mnoge optužbe ukrajinskog ambasadora u Beogradu su, potcrtava Pavić, kao da ih je izgovarao Stejt department.
„Tipa — da Srbija podržava destruktivno rusko ponašanje na Balkanu, praktično kao da je Hilari Klinton govorila, a ne ambasador Ukrajine“, jasan je Pavić.
