Nedavno upozorenje američkog zvaničnika Hojta Brajana Jija Srbiji da ne može više da sedi na dve stolice, ruskoj i EU-ropskoj, možda i ne bilo tako strašno da je istinito. Odaberete stranu i to je to. Kad bi to samo moglo.
Opredeljivanje po već viđenoj recepturi, na koju Ji misli, u suštini, znači — opredelite se za američku stolicu, u protivnom, ne garantujemo za vašu bezbednost.
Kako to izgleda, nema bolje pokazne vežbe od ukrajinskog Majdana. Još tokom onog prvog s kraja 2004. godine kada su birali predsednika države između proruskog i prozapadnog kandidata. „Tada je Ukrajini rečeno da mora da bira — ili sa Moskvom ili sa Briselom“, podsetio je ovih dana šef ruske diplomatije Sergej Lavrov.
Ratne slike sa Majdana i ulica Kijeva iz 2014. zbog toga što je Ukrajina izabrala „pogrešnu“ stolicu još su u živom sećanju, a posledice se zbrajaju, jer mira i dalje nema u Donbasu, istočnom delu Ukrajine koja se praktično raspala.
Masovne demonstracije na Majdanu, centralnom Trgu nezavisnosti u Kijevu, krenule su novembra 2013. upravo zato što je vlada odbila da potpiše sporazum o bližoj integraciji s EU.
Evroatlantski entuzijasti su, međutim, brzo „zaboravili“ razloge zbog kojih do potpisivanja nije došlo. U prvom planu su im, naravno, bile slike krvavih prizora sa Majdana.
U zaborav je pala i činjenica da je na predsedničkim izborima 2010. godine narod počistio prozapadnog predsednika Viktora Juščenka koji je na vlast došao posle „narandžaste revolucije“ u režiji SAD i njenih izvođača radova 2004. i 2005. Juščenko je za sobom ostavio Ukrajinu pred bankrotom. Zato je njegov naslednik Viktor Janukovič, koji je sa EU pregovarao o potpisivanju sporazuma o bližoj integraciji tražio i materijalnu podršku, kredit i pomoć u visini od dvadeset milijardi evra.
U odnosu na to, EU je ponudila „siću“ — 610 miliona evra, plus potencijalni kredit od milijarde evra. O kakvom aranžmanu je reč jasno je već iz činjenice da bi Ukrajina u tom slučaju izgubila povlašćeni status u ekonomskim odnosima sa Rusijom, što bi je godišnje koštalo 15 milijardi dolara. Ukrajina se zato okrenula ruskoj ponudi, kreditu od 15 milijardi dolara i smanjenju cene gasa za trećinu.
Ali odustajanje od EU, odnosno američke stolice, nije dolazilo u obzir. Jer osnovno geostrateško pitanje je bilo da li će Rusi ili Amerikanci kontrolisati najvećeg ruskog suseda, zemlju sa 46 miliona stanovnika, koja se smatra strateškim zidom između Rusije i lanca novih NATO baza koje se protežu od Poljske, preko Bugarske do Kosova. Uz to, Ukrajina je tranzitna zemlja za ruski gas prema Nemačkoj i ostatku Evrope.
Tako je krvavi majdanski pir krenuo istoga dana kada i odluka da se napusti približavanje Ukrajine EU, ali i antimajdan pristalica Janukoviča i aktuelne vlasti.
Prema službenim podacima, između 24. novembra i 13. decembra u raznim okršajima policije i demonstranata povređeno je više od 400 ljudi, od čega su polovina bili policajci. Kada su demonstracije krajem januara prerasle u blokadu državnih institucija i parlament doneo zakon o zatvorskim kaznama zbog toga, krenula je halabuka sa Zapada, a onda i još masovnije i žešće demonstracije. U sukobima je bilo i poginulih.
Bivši komandant ukrajinske žandarmerije, Stanislav Šuljak, izjavio je da su u februaru 2014, u vreme Evromajdana, u centru Kijeva po ljudima pucali snajperisti dovedeni iz inostranstva.
„Velika većina snajperista tada su bili strani najamnici. Inače, organizaciona struktura Majdana je formirana još od novembra 2013. godine“, rekao je on, a prethodno je i jedan od istaknutih aktivista Majdana Vladimir Venčak priznao da po učesnicima protesta nije pucao režim Viktora Janukoviča. Naveo je da se po masi pucalo iz hotela „Ukrajina“, u kojem su se nalazili Janukovičevi politički protivnici.
Posle drastičnog zaoštravanja situacije, krajem februara je sklopljen dogovor ukrajinske vlade i šefova opozicije o ukidanju predsedničkog sistema nakon čega se ukrajinska policija povukla s ulica. Demonstranti, predvođeni paravojnim „Desnim sektorom“ preuzeli su kontrolu nad gradom, nakon čega je predsednik Viktor Janukovič napustio i Kijev i Ukrajinu.
Antimajdan demonstracije su periodično održavane sve to vreme sve dok u februaru Janukovič nije oboren, nakon čega u pojedinim oblastima prerastaju u pobunu protiv nove vlade u Kijevu i na kraju u rat za autonomiju Donbasa koji još traje. Novi ukrajinski predsednik Petro Porošenko je svojevremeno izjavio da sukob na istoku zemlje košta 4,6 miliona evra dnevno.
Nemačke bezbednosne službe smatraju da je u sukobima na istoku Ukrajine do sada stradalo čak 50.000 ljudi, što je skoro deset,puta više od zvaničnih podataka o žrtvama.
Dakle to je slika i prilika američkog upozorenja da se ne može sedeti na dve stolice. Može samo na američkoj, ako ne mislite da prođete kao Ukrajina. Sasvim demokratski od onih koji svoj svaki ratni pohod zaogrnu u šuplju priču o odbrani demokratije.
