Nekoliko dana nakon što je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov rekao da Zapad tera Srbiju da bira između Moskve i Brisela kao što je to učinio sa Kijevom pred „Majdan“, oglasio se ukrajinski ambasador u Srbiji. Oleksandr Aleksandrovič je, po svemu sudeći ohrabren izjavom američkog zvaničnika koji je nedavno posetio Srbiju i pokušao da ispostavi „ultimatum“, rekao da Moskva koristi srpski faktor da destabilizuje Balkan i uništi Evropu.
Bivši jugoslovenski i srpski diplomata Zoran Milivojević kaže za Sputnjik da je izjava ukrajinskog ambasadora veoma opasna i da je ne shvata kao upozorenje, već optužbu za neke stvari koje ne stoje.
„Aleksandrovič je iskočio iz onoga što podrazumeva Bečka konvencija i ambasadorsko ponašanje u prijateljskoj zemlji. Srbija to ničim nije izazvala jer ni jednog trenutka nije rekla da ne poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, čak i po cenu svojih dobrih odnosa sa Rusijom. Prema tome, on nije imao nikakvog razloga za to“, kaže bivši diplomata.
Milivojevićevo mišljenje deli i profesor ruske Diplomatske akademije Ministarstva spoljnih poslova Lav Klepacki, koji smatra da je izjava ukrajinskog ambasadora u Srbiji blago rečeno nekorektna.
„U diplomatskoj praksi ovakvi nastupi mogu dovesti do toga da osoba bude proglašena za personu non grata, jer se umešao u unutrašnju politiku zemlje prijema. Srpska Vlada bi pravilno postupila ako bi ga proglasila za nepoželjnu ličnost, jer on nema prava da deli lekcije. Po pravilu, diplomate se trude da nikada kritički ne govore na račun zemlje prijema, makar ne javno. Kritika može da bude izražena u nekom razgovoru sa predstavnicima srpske vlasti, ali nikada putem medija. U ovom slučaju, ukrajinski ambasador se bavi najlošijim potezima koji postoje u diplomatskoj praksi“, kategoričan je Klepacki.
Ukrajinski ambasador je naveo da je „Rusija koristila srpske ekstremiste za izvršavanje državnog udara u Crnoj Gori, da podstiče srpski separatizam u Republici Srpskoj kako bi destabilizovala BiH, ali i Makedoniju. Moskva učestvuje u okretanju kosovskih Srba protiv kosovskih Albanaca i prodaje avione Srbiji da bi izazvala tenzije sa Hrvatskom“. Klepacki kaže da je to samo deo onoga što zvanični Kijev želi da predstavi.
„Ispada da je sada Rusija najmoćnija i najuticajnija država. Amerikanci su, čini mi se, oni koji žele da vladaju svetom, a sad ispade da je to Rusija. Znate, ukrajinski ambasador samo nabraja nekakve ničim nedokazane priče koje koristi u vidu propagande. Podsetiću da diplomate ne bi trebalo da se bave takvim propagandnim poslovima.“
Ambasador Aleksandrovič je rekao da se u Ukrajini navodno bori oko trista ljudi iz Srbije kao i da takvu aktivnost smatra terorizmom, dok zvanični Beograd uprkos zakonu koji zabranjuje odlazak na strana ratišta ignoriše taj problem, pozivajući se na istorijske veze sa Rusijom. Milivojević to kategorički demantuje i kaže da Srbija ima zakon po kome se našim državljanima sudi ako učestvuju u ratovima koji su i u političkim i u pravnim interesima Srbije, ali i međunarodne zajednice.
„Srbija je procesuirala sve takve slučajeve na način na koji je to od nas zahtevano i već neko vreme sarađujemo u punom smislu sa međunarodnom zajednicom tako da su te optužbe deargumentovane. Posebno je opasno, gde on pominje srpsku ulogu u Makedoniji i Crnoj Gori, to je neprihvatljivo“, kaže Milivojević i dodaje da je reakcija Ministarstva spoljnih poslova Srbije odmerena.
Sa druge strane, bivši ambasador Srbije u Belorusiji Srećko Đukić za Sputnjik kaže da je Aleksandrovič nepotrebno ušao u kvalifikacije kojima ne treba da se bavi ambasador jedne zemlje, kako on kaže, nama drage, bliske Ukrajine. Đukić smatra da i Srbija nije trebalo na politički način da odgovara na njegovu izjavu, već je trebalo sve strogo držati u diplomatskim okvirima.
„Trebalo je pozvati ambasadora ili nekoga iz ambasade, izraziti nezadovoljstvo, a postoji mogućnost i da se na odgovarajući način obavesti Ministarstvo inostranih poslova u Kijevu. Mislim da je nepotrebno otvarati neke frontove na diplomatskoj liniji, bez obzira da li su ti navodi tačni, nisam pristalica takvog diplomatskog komuniciranja“, objašnjava Đukić.
Na pitanje da li je neobično to što ukrajinskom ambasadoru nije odgovorio šef srpske diplomatije, već njegov državni sekretar, Đukić kaže da je u diplomatiji to uobičajeno.
„Nije obavezno da ambasador komunicira samo sa ministrom spoljnih poslova, predsednikom Vlade ili šefom države. Ambasador ne mora za svaku sitnicu da ide kod ministra spoljnih poslova. To su samo ovde u Beogradu ambasadori tako naučeni da idu. Ja sam kod ministra spoljnih poslova Belorusije bio jednom ili dva puta godišnje, ostale stvari rešavao sam sa njegovim pomoćnicima. Kod nas postoji oko 80 ambasadora ili šefova diplomatskih misija i, zamislite da ministar spoljnih poslova mora sve da ih prima — ne bi mogao da radi ništa drugo“.
Kako diplomatska služba funkcioniše u Rusiji dočarava nam profesor ruske Diplomatske akademije Ministarstva spoljnih poslova Lav Klepacki. On podseća na primer kada je ruski ambasador pre nekoliko godina u jednoj od istočnoevropskih država izneo viđenje jednog istorijskog događaja u kontekstu ruskih odnosa sa tom državom.
To je izazvalo veliku ljutnju zvaničnih organa i on je bio pozvan u njihovo ministarstvo gde mu je „očitana bukvica“, a takođe mu je rečeno da će biti preduzeti konkretni koraci protiv njega ako nešto tako ponovi.
„To je drugim rečima bio nagoveštaj da bi sledeći put za slične izjave mogao biti proglašen personom non grata iako se tu nije radilo o aktuelnom problemu, već o interpretaciji istorijskog događaja“, kaže Klepacki.
