Kada je mladi saudijski prestolonaslednik princ Muhamed bin Salman pre dve godine počeo svoj brzi uspon ka vlasti, mnogi su predviđali da su promene na pomolu.
Događaji od 4. novembra, kada je veći broj saudijskih prinčeva, ministara i krupnih biznismena uhapšen, pokazuju da promene neće biti samo brze, već i seizmičke i da će se odraziti na ceo region.
Došlo je do velike čistke, kaže Slobodan Janković iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu, između dva lobija u okviru velike saudijske kraljevske porodice.
Međutim, čistka prinčeva započela je događajima od međunarodne važnosti, zbog čega je analitičari i stavljaju u međunarodni kontekst. Neposredno pre početka hapšenja, libanski premijer Saad Hariri, čovek koji pored libanskog ima i saudijsko državljanstvo, iz Rijada je podneo ostavku.
Kao razlog ostavke, Hariri je označio pritisak koji na njega vrši Božja partija — Hezbolah, stranka libanskih šiita, koju podržava Iran.
Nekoliko sati kasnije, saudijska zvanična novinska agencija objavila je da je nad Rijadom presretnuta balistička raketa navodno ispaljena iz Jemena, zbog čega su saudijske vlasti optužile Iran za direktnu agresiju. Iran podržava šiitske pobunjenike u Jemenu.
I dok su slike eksplozije nad nebom iznad saudijske prestonice još bile udarna vest na televizijama širom regiona, otpočela su hapšenja.
Barem na verbalnom nivou dolazi do pojačane konfrontacije sa Iranom, zaključak je koji Janković izvlači iz toka događaja. U celu priču, naravno, umešan je i Izrael, kaže Janković.
„Imamo već godinu dana ozbiljne najave iz Izraela, ne sa najvišeg nivoa, ali može da se čita između redova, da se Izrael sprema za novi rat protiv Hezbolaha, faktički protiv Libana. Drugo, svako ko prati region Bliskog istoka zna da već nekoliko godina traje približavanje politike između Saudijske Arabije i Izraela, da oni zajednički rade u Siriji već nekoliko godina, vrlo verovatno i u Iraku i da je odnos prema Libanu zajednički nastup“, objašnjava Janković.
Haririjeva ostavka se tako može smatrati otvaranjem vrata za izraelski obračun sa Hezbolahom u Libanu. Izrael je jula 2006. već intervenisao protiv Hezbolaha vazdušnim napadima na Liban. Taj sukob, poznat i kao Drugi libanski rat, bio je najveći sukob na Bliskom istoku u kojem nisu učestvovale SAD.
Saudijska Arabija bila je protiv potpisivanja nuklearnog sporazuma sa Iranom, smatrajući sporazum kao slabost Zapada, ali posebno Sjedinjenih Država. Zato su saudijci tražili pouzdanog partnera koji će garantovati njihovu bezbednost spram Irana, kaže Janković.
Iran ne ugrožava direktno bezbednost Saudijske Arabije, ali jačanje iranskog uticaja u Libanu, Siriji, Iraku i Jemenu, u Rijadu, kako Janković kaže, stvara paniku.
„Oni su u Izraelu našli takvog jednog partnera i sada moraju jedni drugima da ugađaju. Ono što odgovara Izraelu, to je uništenje Hezbolaha, odnosno uništenje svakog uticaja Irana na njegovim granicama“, kaže Janković.
Stara izraelska strategija, obznanjena još 1982, dodaje Janković, jeste da ova država pod kontrolom drži sve vodotokove koji pritiču u Izrael i ne želi jake islamske države u svojoj blizini.
„Saudijska Arabija je našla zajednički interes sa Izraelom kada se radi o Iranu i Izrael traži razlog, priliku, izgovor da ponovo pokrene rat protiv Libana, rat koji u njihovim očima nije završen 2006. Zašto nije završen? Zato što ga nisu pobedili“, kaže Janković.
Karakterišući Saudijsku Arabiju kao ozbiljnog i uticajnog igrača na Bliskom istoku, od koga mnogo toga zavisi, ruski stručnjak za Bliski istok Stanislav Tarasov kaže da nije slučajno što je američki predsednik Donald Tramp na svojoj bliskoistočnoj turneji prvo posetio Rijad:
„Tada je Tramp pokušao da stvori neku vrstu antiiranske koalicije, nakon čega je, na kratko, buknula Katarska kriza. Pa ipak do te koalicije ili bolje reći kombinacije, nije došlo, jer su se one države koje simpatišu SAD, na primer Egipat, koji vrlo blisko sarađuje sa Saudijskom Arabijom ili čak recimo i Pakistan, u ključnom momentu distancirale“.
Konflikt između Rijada i Teherana prilika je za Rusiju da bude posrednik u, kako Tarasov kaže, donekle veštačkom konfliktu koji se najviše odvija na liniji nerazumevanja sunita i šiita.
Saudijska Arabija, naglašava on, ne želeći da ugrozi odnose sa Vašingtonom, želi da diverzifikuje svoju spoljnu politiku i da se približi Moskvi i Pekingu. Prelomni momenat u približavanju Moskvi bio je, kaže Tarasov, tokom nedavne posete saudijskog kralja Rusiji i posle nje, kada su potpisani sporazumi u vrednosti od nekoliko milijardi dolara.
Ruski interes prema Saudijskoj Arabiji je pre svega ekonomski, kaže Janković, a pored prodaje naoružanja, Rusiju i Saudijsku Arabiju spaja cena nafte koja ne odgovara ni jednoj od njih.
Rusija, koja se kao velika sila na Bliskom istoku afirmisala u Siriji, ne sme da dozvoli da njeni saveznici i partneri, a Iran to svakako jeste, budu ugroženi. S druge strane, Rusija ima razvijene ekonomske odnose sa nizom arapskih država, a takođe i sa Izraelom, napominje Janković.
„Što se tiče same Rusije, ona mora da garantuje, s jedne strane, opstanak vlade u Siriji, a koja je vezana i za Hezbolah, jer je Hezbolah takođe pomogao Asadu da se održi. Na taj način i Rusija je prilično indirektno povezana sa Hezbolahom. S druge strane, Iran jeste glavni partner Rusije i garantuje bezbednost juga Rusije samim svojim postojanjem. U interesu Rusije je da Iran ostane jaka država“, kaže Janković.
Ipak, Tarasov je optimističan kada govori o budućnosti regiona. Pozitivni signali iz Rijada, kako kaže, stvaraju nadu da će uskoro doći do regulisanja kriza sa Katarom i u Jemenu, kao i u Siriji, gde se bore i grupe koje podržava Saudijska Arabija.
Narednih meseci videćemo koji će scenario prevladati na Bliskom istoku — aktuelni, makijavelistički, u kome su sve države u međusobnom sukobu, a savezi između njih nestabilni i nepoverljivi, ili drugi, prema kome će bliskoistočne države naći zajednički imenitelj za saradnju.
Sigurno je da je na princu Muhamedu bin Salmanu velika odgovornost i da je on jedan od ključnih ljudi koji će odlučivati na koju će stranu region krenuti.
