Od početka jugoslovenske krize i razbijanja nekadašnje države do današnjeg vremena, prema rečima iskusnog diplomate Vladislava Jovanovića, strani ambasadori su, pogotovu oni sa Zapada, skinuli rukavice i počeli da se javno pojavljuju i daju svoje ocene o situaciji i čak ukazuju kojim smerom treba da ide dalja politika Jugoslavije, a kasnije njenih delova.
Traje to još od devedesetih
U osnovi svega nalazi se geopolitička naprslina i provalija koja je, tumači Jovanović za Sputnjik, nastupila kao posledica te krize i rasturanja Jugoslavije, što je dalo podsticaj i smelost predstavnicima stranih zemalja da smelo uleću u taj politički ring i daju ocene.
Gde su granice diplomatskog angažmana stranih ambasadora u zemlji-domaćinu? Koliko strani predstavnici krše diplomatske norme i koliko zadiru u spoljnu i politiku zemlje-domaćina?
Mogu li se porediti uticaji i izjave ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina sa skorašnjim izjavama ambasadora Ukrajine Oleksandra Aleksandroviča i konstantnim izjavama zapadnih ambasadora, činovnika i diplomata u Srbiji?
Te stvari se, napominje Jovanović, ne mogu porediti uopšte jer, kako kaže, ambasador Čepurin ne izlazi sa stavom o spoljnoj politici Srbije nego samo konstatuje činjenicu da je jedan činovnik stigao do najvišeg nivoa i da je davao izjave koje ne bi trebalo, niti bi smeo da daje jedan strani predstavnik — da poziva zemlju-domaćina, onu koja ga je primila, da pravi neki izbor i da se odluči za jedno ili za drugo.
„To je jezik koji nije odomaćen u praksi prema Bečkoj konvenciji, a inače nije nešto što bi bilo dobro i dobrodošlo u odnosima između država, uopšte. Naime, svako bi trebalo da prepusti pravo na odlučivanje o pravcu spoljne politike zemlji u kojoj je akreditovan, a ne da on, ne samo utiče, nego i traži, čak pod znakom nevidljive pretnje, da se načini izbor koji odgovara njegovoj zemlji“, podvlači Jovanović.
Takvo činjenje je neprihvatljivo kao praksa ali se, konstatuje diplomata, nažalost demonstrira više puta iz pravca nekih zapadnih zemlja.
„A što se tiče ambasadora Čepurina, on nikad nije stavljao zemlju prijema pred bilo kakav izbor — uradite ovo ili ono, već je dao nekoliko komentara povodom određenih situacija“, poredi Jovanović.
Svojevremeno je, evocira Jovanović za Sputnjik, američki ambasador Voren Cimerman svoje nezadovoljstvo prema tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću iskazivao time što je javno pozivao predstavnike opozicije i stranih ambasada da ne idu na skup na Kosovu Polju kad se svečano obeležavala godišnjica Kosovske bitke.
To je javno postupanje koje nije u skladu sa diplomatskom etikecijom, posebno naglašava taj diplomata, a još manje sa potrebama poboljšavanja odnosa njegove zemlje i tadašnje vlasti u Srbiji. Sa srpske strane to se, ukazuje Jovanović, nažalost dozvoljavalo, pa su se oni veoma ustalili i to je bila greška u postavljanju najviših srpskih političkih ličnosti u to doba.
„Sećam se da je predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić primio jednog visokog predstavnika Stejt departmenta koji je otprilike bio sličan Hojtu Jiju, a taj američki predstavnik je dozvolio sebi dva osnovna diplomatska gafa. Prvo je prekinuo izlaganje predsednika Ćosića i rekao da mora da razgovara telefonom, udaljio se u ćošak, razgovarao i vratio se. Onda je sam prekinuo susret sa predsednikom smatrajući da je razgovor završen, a to nije na stranom gostu nego domaćinu da stavi do znanja da je razgovor završen“, podseća Jovanović.
I u demokratiji nediplomatsko činjenje
Posle 5. oktobra, navodi dalje taj iskusni diplomata, posebno su se ambasadori zapadnih zemalja ponašali poprilično gubernatorski i dozvoljavali sebi da uleću u domaću političku arenu, da daju ocene, da utiču na izbore i sastav vlade…
„Sve je to tad bilo moguće zato što naše najviše vlasti to nisu na vreme zaustavile i onda kroz ceo ovaj period su strani ambasadori počinju da shvataju da je njima otvoren širok prostor i za javno povezivanje i ocenjivanje unutrašnjih i spoljnih pitanja ove zemlje. To se na neki način, s njihove strane, bar nekih od njih, tretira kao da su stekli pravo građanstva", ističe Jovanović.
Takva linija nedozvoljenog, nediplomatskog držanja određenih ambasadora se zadržala do danas i zbog toga, prema njegovom mišljenju, imamo slučaj da je predstavnik Stejt departmenta bio primljen na najvišem nivou, što inače rangu takvog činovnika ne bi trebalo da pripadne.
„Ovo što je ambasador Čepurin izjavio znači da je dao preveliki odušak svojim neraspoloženjima zbog stvari koje su se dešavale tokom te posete američkog diplomate, što bi bilo na neki način izlazak iz okvira diskretnog diplomatskog postavljanja. Ali njegove ocene same po sebi stoje. Jedino što njih nije trebalo da izgovori strani predstavnik, nego neki domaći predstavnik ili deo šire javnosti“, smatra Vladislav Jovanović.
Geopolitička provalija koja se desila kao posledica rasturanja Jugoslavije u očima nekih i dalje traje i oni misle da im to, sugeriše Jovanović, daje prvo da uleću direktno u domaću političku situaciju kad smatraju da je potrebno i da tim javnim izjavama po mogućstvu utiču na njen pravac i dalji razvoj.
„Pitanje je hoćemo li imati snage, volje i odlučnosti da tome stanemo na put i da se svi strani predstavnici vrate na standarde Bečke konvencije. Bilo bi neophodno da se to učini i da se istovremeno ustanovi nova praksa da do najviših nivoa mogu dolaziti samo oni strani predstavnici koji sami dolaze sa viših i najviših nivoa, a da činovnici, koliko god bili uticajni i značajni, treba da budu primljeni na nivoima koji njima odgovaraju“, predlaže Jovanović.
Ako ima snage da se to sprovede, rezonuje taj diplomata, onda bi strani predstavnici morali to da prihvate i da poštuju jer inače ne bi mogli da obavljaju svoje poslove uspešno.
