Od našeg gosta najpre smo želeli da saznamo kako vidi dolazak Sputnjika u Srbiju.
— Uvek mi je pomalo zabavno i smešno uzbuđenje oko toga zašto Sputnjik postoji. Ne samo kod nas, nego širom sveta. „Glas Amerike“ i „Slobodna Evropa“ rade jako dugo, i neko vreme su jako ružno to radili, a sad se čude da se i druga strana probudila. Druga strana pokušava da doprinosi onom broju čitalaca i gledalaca koje zanima da slušaju obe strane i da onda dođu do svog mišljenja, ako uopšte žele da imaju sopstveno mišljenje, što većina stanovništva ovog sveta i neće.
A koliko je potrebno da pratimo, kako kažete, jedni druge i tražimo sredinu?
— Ono što me je najviše zanimalo u životu to su carevi Dioklecijan, Konstantin i Julijan. Već u ono vreme je bilo tako da su jedni bili na jednoj strani, drugi na drugoj, a ogromna većina je posmatrala i navijala za onog ko je trenutno na vlasti. Ništa novo.
Redovno pratite nemačke medije, kako vidite odnose Berlina i Moskve? Nemačka je, kao i mnoge zapadne zemlje, uvela sankcije Rusiji, ali s druge strane ne odustaje od saradnje na projektima kakav je „Severni tok“.
— Nemačka na tim ekonomskim sankcijama dosta gubi, i velika nemačka preduzeća ne samo da sarađuju sa Rusijom, nego mnoga ruska velika preduzeća vode Nemci. Da počnemo sa Šrederom, koji je glavni čovek u celoj trgovini gasom. U Nemačkoj su izmislili jednu novu reč koja u slobodnom prevodu znači „onaj koji razume Putina“, i to je skoro kao psovka… Taj ko razume Putina, to je nešto strašno, a to je vrlo glupo, jer jedno je razumeti Putina, Trampa, Sija, koga god, a drugo je biti mu prijatelj. Moramo da ga razumemo, moramo svakog da razumemo. Angela Merkel, koja je istočnonemački student, perfektno govori ruski, Putin perfektno govorim nemački. Ja sam ga slušao, možda sam ga i upoznao, ali kad je bio klinac i kad je za mene bio nevažan. Sedamdesetih godina sam bio savetnik jugoslovenske ambasade u Bonu, i Vladimir Vladimirovič Putin je došao u Bon kao dopisnik TASS-a. Mislim da je to bio on. Bio je tu godinu dana, a nijednu novinsku vest nije javio kući, tako da mu je oduzeta akreditacija. Putin je otišao u Drezden, gde je otvoreno počeo da radi kao rezident svoje službe, gde se očigledno dobro učilo.
A kada biste ga danas opet sreli…
— Bio bih presrećan, ali ne verujem da bih ja za njega bio interesantan, ima on pametnija posla.
Sada su se stvari malo promenile?
— I te kako!
Šta biste ga pitali?
— Morao bih dobro da razmislim šta mogu da pitam, a da on hoće da odgovori. Ja sam bio Titov prevodilac, i u to vreme sam upoznao Ulbrihta, Honekera, Branta, Šmita i tako dalje… Znam otprilike šta će ko kome da kaže, i šta će da prećuti, što je ponekad značajnije.
Rekli ste da Nemačka mnogo gubi na sankcijama prema Rusiji, a kada govorimo o odnosima Beograda i Berlina, reklo bi se da su oni veoma dobri. Koliko je Nemačkoj važna Srbija?
— Mir na Balkanu, uopšte u trbuhu Evrope, svakako je interes i Nemačke i cele Evropske unije, koju vodi Nemačka, da se ne zavaravamo. To je sigurno, i za to je potrebna Srbija. A Srbija kao zemlja za investicije, kao jeftina radna snaga koja je ovde loše plaćena, mnogo gore plaćena nego da rade kao gastarbajteri u Nemačkoj, takođe je zgodna stvar za velike nemačke firme. Glavni svinjar u Nemačkoj, Tenis — ozloglašeno ime u Nemačkoj, ima tamo ne znam koliko procesa zbog lošeg ponašanja prema radnicima, zbog lošeg ponašanja u svinjogojstvu, znači svako zlo. E, njega već tri godine „vabimo“, što bismo mi Banaćani rekli, ne bi li došao da nama gaji svinje, a Srbija je izvozile svinje još u 19 veku. Imali smo na početku 20. veka „svinjski rat“ s Austrijom oko carina, a mora jedan takav Nemac da dođe da nas uči svinjogojstvu — nema tu mnogo komentara.
Možemo li nešto da naučimo od stanovnika Nemačke?
— U svakom slučaju, disciplina rada postoji, postoje i jaki sindikati. Svake godine postoji borba, obično počinje sa metalskim radnicima oko povećanja plate i kraćeg radnog vremena, o sniženju plate još nikad nije bilo reči u modernoj Nemačkoj. Mada se i to postepeno pogoršava. To što na Zapadu, recimo konkretno u Nemačkoj, nazivaju socijalnom ekonomijom, to je bio strah od komunizma. Dok je Sovjetski Savez bio jak, dok je komunizam pretio, išlo se u susret radnicima. Danas, sa slabošću i nestankom Sovjetskog Saveza, i bojim se nezainteresovanošću današnje Ruske Federacije za takva radnička prava, kapitalizam jača. Prosečni Nemac živi dobro, ali bogati Nemac živi sve bolje i bolje. Te makaze između prihoda rastu i to mnoge ljudi uplašene za svoju dobrobit tera u desnicu. Jer radnik ide ili u krajnju desnicu ili u krajnju levicu.
Da li treba da postoji strah od desnice, ne samo u Nemačkoj nego u čitavoj Evropi?
— Ja sam, očigledno, tu konzervativan u nekom pogledu. Treba ponovo čitati Karla Marksa i „Kapital“. Ne, naravno da ovo nije sredina 19. veka, ovo nisu parne mašine, daleko od toga, ali bez razmišljanja o višku vrednosti ne možemo da se dogovorimo o tome šta je levica, a šta desnica. Mi možemo da mislimo o načinu razmišljanja Karla Marksa, a da ne prekopiramo to što je on onda mislio. U krajnjoj liniji, više verujem da treba da bude oprezna, jer mislim da će se krajnja desnica ispucati ni na čemu. To je manje priliv desnih ideja a više ogromno nezadovoljstvo etabliranim velikim partijama koje su se pretvorile u birokratska čudovišta. Svojevremeno je Titova misao bila da je više partija sa birokratskom suštinom gore nego jedna partija sa birokratskom suštinom, ali mi jugonostalgičari, titoisti treba da kažemo „kuš“, što bi rekla braća Hrvati, zbog ovih užasnih ratova koji su proizašli na kraju iz toga, pa se onda pokrijemo ušima.
Da li bi Tito doneo mir na Balkan?
— Tadašnji Tito bi nekako umeo da, kao što bi Vučić verovatno hteo sad, „sedi na dve stolice“, ali zato treba da imaš neku moć koja ne mora da bude vojna. Politički moraš da budeš interesantan za obe velesile i da stojiš na nečemu što je onda bilo jako važno, da budeš na čelu Pokreta nesvrstanih, da tu ima principa, i da ti se onda udvaraju i Moskva i Vašington. Onda to može.
Da li je Vaša knjiga „Moj lepi život u paklu“ zapravo posvećena nekim novim generacijama, da vide kuda stvari mogu da idu?
— Kada pišem, prvo hoću da se oslobodim onog o čemu pišem, a drugo — hoću da pričam, hoću da zabavim cenjenog čitaoca, ne da ga podučavam nečemu. Ako se nešto može naučiti — lepo je, ali nije mi to namera. „Moj lepi život u paklu“ nije autobiografski, mada liči na to. Upozoravam: to je roman, i događaju se nemoguće stvari. U njemu moj otac vaskrsava u jednoj laboratoriji, i valjda će neko primetiti da to nije bukvalno istina. Meni će do kraja ove godine izaći novi roman, opet u Laguni, na nemačkom je već izašao. „Poslednji potez“ je porodični roman, od sredine 19. veka do današnjih dana.
Da li, za kraj, imate da dodate nešto, što ne možete da kažete na drugom mestu?
— Možda sam ipak nešto i rekao o toj čudnoj situaciji u kojoj se nalazimo. Recimo u Austriji, jedanput kada sam hteo da pričam o svojoj knjizi, pitali su me za Bosnu. Ja kažem — Bosna i Hercegovina kao država nikada nije postojala, ne postoji i neće nikad postojati. To postoji samo da bi Volfgang Petrič i Valentin Incko dobijali ogromne plate. Gase se reflektori, siđem, prilazi mi raširenih ruku Volfgang Petrič. Kažem mu da ga nisam video. Pitam ga — da li je bilo strašno? Kaže da je doživeo i strašnije stvari…
