Ako bismo hteli da čitaoce podsetimo na klevete da Rusija podriva ono što evropski i američki političari nazivaju zapadnim vrednostima i da rade na razaranju EU, dovoljno je da citiramo nedavno izrečene reči američkog senatora Angusa Kinga.
„Znamo da su Rusi bili umešani u izbore u Francuskoj. Znamo da su bili umešani u izbore u Nemačkoj. Sada saznajemo da su umešani u cepanje Španije“, izjavio je King i nije se na tome zaustavio.
Prema njegovom mišljenju, na listi Kremlja za razaranje Evrope nalazi se i Škotska, iz koje, rekli bismo po imenu, senator King potiče.
Kada dodamo da su ove reči izgovorene pred Istražnim komitetom Senata koji se bavi ispitivanjem ruske umešanosti u izbore za predsednika SAD, lista kleveta gotovo biva potpuna. Jer Rusija nije optužena još za umešanost u namere severnih italijanskih pokrajina Lombardije i Veneta da raspišu referendum za veći stepen autonomije. Ali ne sumnjamo, biće prilike i za to.
Reči američkog senatora kao da su bile znak da i u Britaniji počne „lov na veštice“. Damijan Kolins, predsedavajući parlamentarnog komiteta za digitalno društvo, kulturu, medije i sport zatražio je odgovore od „Fejsbuka“ koristi li Rusija tu društvenu mrežu kako bi izazvala cepanje Britanije. Sve to u sklopu istrage o uticaju lažnih vesti na britansku politiku.
Čitava kampanja lansirana je pošto je britanski ministar spoljnih poslova Boris Džonson izjavio pred parlamentarnim Komitetom za spoljne poslove da do sada nije video nikakve dokaze o mešanju Rusije u britanske izbore ili referendume.
U međuvremenu je i vodeći donator kampanje za izlazak Britanije iz EU Aron Benks negirao pojedine navode da je Rusija umešana u finansiranje kampanje, pošto je jedan od posmatrača na referendumu objavio da sprovodi istragu o tome je li Benks prekršio pravila o finansiranju kampanje.
Na „opasnost“ da se Kremlj umeša u pokušaj otcepljenja Škotske još ranije je upozoravao i bivši britanski ambasador u Rusiji, ser Endrju Vud. On je tada rekao da će Rusija pokušati da razbije Ujedinjeno Kraljevstvo.
Ovakvih vesti u anglosaksonskom svetu sve je više i sve su dramatičnije. Rusija vodi informativni rat protiv demokratskog sveta. „Fabrike trlova“ širom Rusije pod kontrolom Kremlja fabrikuju lažne vesti koje se potom šire Zapadom uz pomoć društvenih mreža i dovode ljude u zabludu.
Međutim, u oči upada nekoliko stvari. Prvo, Rusiju za vođenje informativnog rata ne optužuju zapadni političari iz vrha establišmenta, već manje poznati, nezavisni političari, poput senatora Kinga, koji je nezavisni senator, ali koji glasa uz Demokratsku stranku. Zašto? Da to možda nije zbog toga što građani zapadnih država imaju sve manje poverenja u establišment?
Drugo, kako to da su zapadni analitičari Rusiju donedavno opisivali kao zemlju koja u svakom pogledu, ekonomskom, socijalnom, ideološkom, pa i tehnološkom, zaostaje za Zapadom, a Rusija se odjednom pretvorila u tehnološku supersilu koja, uz pomoć društvenih mreža, ruši režime i postavlja nove, cepa države i izaziva ratove?
Kako nam je promakla ta epohalna promena? Još važnije, kako je ta promena promakla zapadnim obaveštajnim agencijama? Mnogo je nedorečenosti, rupa i nelogičnosti u antiruskoj propagandi Zapada, a to će zapadni političari morati prvo da objasne svojim građanima.
Kako je, na primer, Rusija umešana u otcepljenje Katalonije? To senator King nije ni objasnio, niti je pružio dokaze. Može li grupa ljudi sedeći za kompjuterima da utiče na izbornu volju građana neke države?
Teško. Da je senator King malo upućeniji u iskustva i delatnosti svoje zemlje i njenih obaveštajnih agencija širom sveta kada su uticaj na izbore, razbijanje zemalja i promene režima u pitanju, znao bi da su za tako nešto potrebni ljudi na terenu. Operativci i domaći saradnici. I puno novca. Sve ostalo su priče za plašenje dece pred spavanje.
I nije jasno kako Rusija postiže da utiče na sve izbore po EU i svetu, a istovremeno je, kako zapadni političari i analitičari tvrde, umešala prste i u Crnu Goru, Makedoniju, BiH, Srbiju i južnu srpsku pokrajinu Kosovo…
Očigledno je da je zapadni politički mejnstrim izgubio sve alibije da objasni svoje promašene projekte, pa im je kao „dežurni krivac“ jedino ostala Moskva. I to — bez dokaza.
