Sa Milivojevićem smo razgovarali o važnim srpskim i spoljnopolitičkim temama koje su bile u žiži protekle sedmice, a krenuli smo od unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji.
Sastali su se najeminentniji pravnici u Srbiji, izneli su neke svoje stavove o sudbini južne srpske pokrajine. Šta možemo da očekujemo od tog procesa?
— Prvo, dijalog nema alternativu. Ako se radi o najvažnijem nacionalnom pitanju, onda je sasvim prirodno da se tome posveti odgovarajuća pažnja i da se ponudi naciji i svim onim relevantnim institucijama koje imaju pravo i obavezu da na tu temu nešto kažu. On ima svrhu i smisao i ne razumem one koji su protiv dijaloga. Očekujem da svi politički faktori iznesu svoj stav, jer on onda postaje obavezujući ne samo za vladajuću strukturu već i za biračko telo. Počeo je na politički racionalan način, od stručnjaka. Iznete su različite ideje — zamrznuti konflikt, nepriznavanje ni po koju cenu ali i stav koji bi značio defakto, ne de jure, priznanje. Imam u vidu predlog koji je izazvao najveću pažnju, a koji je izneo profesor Kutlešić, o nekoj realnoj uniji koja podrazumeva dva subjekta. On je otišao najdalje i bio je najradikalniji. Svi stavovi će ući u taj mozaik, a na osnovu njih predsednik Srbije, koji ga je i inaugurisao, doneće odluku. To je pitanje koje ne može da se donese preko kolena. Niko u ovoj zemlji ne može da rizikuje da odluči o Kosovu mimo i volje većine i saznanja šta narod o tome misli.
Ipak, Priština i dalje ne uvažava ništa osim priznavanje nezavisne države…
— Mi nismo u istoj poziciji, Srbija je priznata država, a status KiM nije rešen. Oni mogu da misle šta hoće, ali ne mogu da se ponašaju de jure i defakto onako kako se Srbija ponaša. Srbija ima međunarodno-pravne argumente i ponaša se onako kako se ponaša, da KiM tretira kao sastavni deo Republike Srbije. Treba podsetiti na Rezoluciju 1244, koja je važeća i validna i ona je pravni okvir u kome to pitanje treba da se razmatra. Pregovori o normalizaciji koje vodi Beograd sa Prištinom su statusno neutralni i na to se EU obavezala. To šta misli Priština nije ni pravno ni politički relevantno zato što oni nisu u poziciji da nastupaju kao nezavisan subjekt međunarodnog prava i nisu ravnopravan partner Srbije u rešavanju tog pitanja.
Predsednik Haškog tribunala Karmel Ađijus zamera našim vlastima što su dozvolili da general Lazarević održi predavanje na Vojnoj akademiji. Koliko to treba da nas brine?
— General Lazarević je slobodan čovek, izdržao je kaznu. On lično nije izvršio nijedan ratni zločin. Osuđen je i izdržao je kaznu po komandnoj odgovornosti, gde je čitav taj korpus dokaza koji postoji ostao i dalje na neki način nerazjašnjen i sporan. On nije predavač, nije držao nikakva predavanja, on je praktično izneo neka ratna iskustva vezana za ratna dejstva na KiM u vreme agresije NATO-a. Ne smatram da to ima takvu težinu kakva mu se pripisuje. Radi se o korpusu političkih pritisaka sa kojima se Srbija suočava.
Povodom izjava Brajana Hojta Jija oglasio se šef ruske diplomatije Sergej Lavrov koji je rekao da su takvi pritisci stizali i u Ukrajinu uoči „Majdana“. Koliko je to opasno za našu zemlju?
— Istupanje gospodina Brajana Hojta je istupanje zamenika pomoćnika i ono što je ispostavio kao „obaveze“ Srbiji, posebno „sedenje na dve stolice“, asocira da američka administracija potvrđuje da smo ponovo u hladnom ratu. Kao da su u sfere uticaja podeljene, kao da imamo blokovsku podelu. Imamo, međutim, samo jedan blok, a to je NATO. Čini mi se da je ovaj deo gde se mi se nalazimo neprikosnoven u sferi uticaja Zapadne alijanse. O tome navodno nema razgovora, već Srbija samo treba da odradi ono što je specificirano, da prizna realnost i nove granice koje podrazumevaju i samoproglašenu nezavisnost Kosova, otklon od Rusije i približavanje NATO-u.
Naša zvanična politika je da stremimo ka EU koja je parter Sjedinjenim Državama…
— Ta njegova poseta je došla upravo zbog toga što izgleda da vojna neutralnost i politička nezavisnost Srbije, njena spoljna politika u ovom trenutku ne odgovaraju, ne uklapaju se u ono što SAD smatraju da je završena stvar. Primetna je nervoza i želja da se što pre to završi na način kako to Vašington očekuje. Nervozni su što su se međunarodne okolnosti promenile. Mi više nemamo unipolarni svet, neprikosnovenost Amerike kao vodeće svetske sile je sada pod znakom pitanja. SAD potresa unutrašnja situacija, a imaju probleme i u spoljnoj politici. Interes je Amerike da na ofanzivniji način realizuje svoje interese kako bi predupredili da se multipolarnst u narednom periodu na još negativniji način odrazi na položaj Amerike kao vodeće svetske sile.Lavrov je imao u vidu da se na Zapadnom Balkanu stvari brzo odvijaju i da Zapadna alijansa pokušava sve što pre da reši. On shvata da je Crna Gora u NATO-u, da je u Makedoniji arbitrirao upravo zamenik pomoćnika Brajan Hojt Ji koji je sada došao u Beograd kako bi pokušao da disciplinuje i Srbiju. Ta reakcija je opravdana, jer se tu pominju srpsko-ruski odnosi. Asocijacija na Ukrajinu i „Majdan“ je nasilna promena vlasti. Ovde je bilo ukazivanja na pretnje, pretpostavljam da ministar Lavrov zna više i da on tu opomenu nije slučajno izvukao. Njegove reči treba ozbiljno uzeti u obzir.
Ukrajinski ambasador u Beogradu upozorio je Srbiju da nas Moskva koristi kako bi destabilizovala Balkan. Da li je to diplomatski rečnik?
— On je optužio Srbiju za neke stvari koje ne stoje. Iskočio je iz onoga što podrazumeva Bečka konvencija i ponašanje ambasadora u jednoj prijateljskoj zemlji. Srbija ničim to nije izazvala i nijednog trenutka nije rekla da ne poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, čak i po cenu svojih odnosa sa Rusijom. Čak su i optužbe za učešće nekih srpskih državljana u Donbasu neargumentovane. Šta treba da kažemo za britanske i francuske državljane koji učestvuju na strani DAEŠ-a? Srbija ima zakon po kome se sude svim učesnicima ratovima koji su protivni političkim i pravnim interesima Srbije ali i međunarodne zajednice. Posebno je opasna rečenica ukrajinskog ambasadora u kojoj pominje srpsku ulogu u Makedoniji i Crnoj Gori. To je neprihvatljivo i u potpunosti razumem reakciju Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Ona je u meri u kojoj je on optužio Srbiju, odmerena.
Da li je Vam je neobično kao diplomati sve što se ovih dana pisalo u vezi sa nestankom i navodnim pronalaskom Dejtonskog sporazuma?
— Neobično je sa dva aspekta. Prvo, nedopustivo je da države koje su njegovi garanti taj original ne drže kako treba i na način koji podrazumeva značaj dokumenta i njegova suština na mestu gde to treba. On je izuzetno značajan, posebno kad je Srbija u pitanju, zbog položaja i Republike Srpske i dejtonske BiH. Drugo, nestanak takvog dokumenta može da bude i politički motivisan, neko bi možda hteo da ga zameni s nečim drugim, ako ga nema. Nisam video negde reakciju njegovih glavnih zaštitnika koji su stajali iza leđa Miloševića, Izetbegovića i Tuđmana. To je pet stalnih članica Saveta bezbednosti, plus Nemačka i to na najvišem nivou, oni su garanti „Dejtona“.
Možda su oni uvereni da oni imaju taj original i da znaju šta u originalu piše i da to niko ne može da promeni…
— Ako oni ćute i ako nema tri glavna primerka, onda je moguće otvaranje raznih priča. Bilo šta ne može da se interpretira bez originala, samo je on validan i to na engleskom jeziku. Bilo koje tumačenje zauzimanje stava, vezano za taj dokument, podrazumeva da se pozivate na original i na odredbe koje stoje u njemu. Vrlo je opasno ako nemate original, onda možete da reprodukujete političke interese koji nisu u duhu originala. Ako nema nijednog originala, a drugi ćute, ostavljam vama i ostavljam za naredni period da neko izvlači zaključke.
Vladimir Putin je posetio Iran i vrhovni vođa te zemlje je rekao da će Rusija i Iran pokušati da izoluju SAD. Da li je plan i ostvariv?
— To nije u interesu Rusije. Razumem motive Irana, s obzirom na to da su prema njima primenjivane sankcije i pretnje. Iran je, pored Severne Koreje prvi na listi neprijatelja. Ipak, ne može Amerika tako lako da se izoluje, treba biti realan. Upravo aktivnom politikom predsednika Putina dovodi se u pitanje spoljna politika SAD. Rusija je ostvarila strateške ciljeve — ostao je režim u Damasku, Rusija je prisutna u Mediteranu, sa Iranom i ponovo sa Turskom ima dobre odnose. Upravo takvom vrstom politike postižu se veći rezultati.
Ministar odbrane Velike Britanije Majkl Falon podneo je ostavku zbog dodirivanja kolena novinarke pre 15 godina. Koliko je to stvarni razlog za napuštanje tako važne funkcije?
— Mislim da su razlozi unutrašnje prirode vezani za vladajuću strukturu. Falon je iskoristio priliku da se izvuče, da ne učestvuje u raspletu, jer iz dana u dan da Tereza Mej ima sve ozbiljnije probleme da opstane na vlasti i da sačuva kabinet. Velika Britanija je zemlja demokratije i tamo neki demokratski standardi zaista igraju ulogu. Ako se jedna tema otvara na način koji diskredituje jednu ličnost, onda je prirodno da se ona povuče. Falon je značajna figura u ovoj vladajućoj strukturi ali i kao konzervativac procenio je da bolje da to učini odmah, nego da bude žrtva nekakvog daljeg procesa koji bi njega kao ličnost diskreditovao i zatvorio vrata možda za neke buduće političke poteze.
