Nije ovo priča o Slavoljubu Muslinu, nego o Srbiji.
O Srbiji u kojoj je smenjen i ponižen selektor fudbalske reprezentacije koju je odveo na Svetsko prvenstvo u Rusiji.
O Srbiji u kojoj je brutalno kažnjen čovek koji je postigao rezultat — merljiv, vidljiv, kristalno jasan, neupitan, nesporan.
O Srbiji u kojoj niko od državnih autoriteta nije podigao bar glas u odbranu nekoga ko je u velikoj meri doprineo radosti nacije, jer će se zastava države vijoriti na verovatno najgrandioznijem, a sigurno najpopularnijem sportskom događaju na planeti.
O Srbiji u kojoj niko ne preduzima ništa čak ni kad dojučerašnji prvi čovek nacionalnog tima otvoreno kaže da napušta sve jer ne želi da mu se polusvet meša u posao.
Ukratko, ovako gaženje po nekome ko bi trebalo na javnoj sceni da bude uzdignut kao heroj, užasan je presedan koji može ostaviti posledice u svim porama društva.
I, što je još pesimističnije, ceo slučaj otkriva zavesu iza koje se vidi da je nešto dubinski, u organizmu ove zemlje već zatrovano opasnim kancerom u kojem u velikoj meri važne poteze vuku i improvizatori, mešetari, poslušnici, špekulanti.
Tačno je, formalno o prvom čoveku reprezentacije odlučuje Fudbalski savez Srbije. Ali u svim modernim svetskim državama fudbal često nadilazi sport. Fudbal je i svojevrsan magnet za pozitivnu mobilizaciju nacije. Fudbal je i pokretač za mlade generacije. Fudbal je više od igre.
Zato je bolno po javni interes da, na primer, bar ministar sporta, ako ne neko značajniji, viši i politički moćniji nije izneo stav u odbranu, ne Slavoljuba Muslina, nego principa.
Principa da onaj ko ostvari cilj, ko stigne prvi, ko donese boljitak, ko pobedi, ne sme da bude bačen u blato. Već da bude nagrađen.
To je upravo i vrhovni princip koji bi morao da se usadi u podsvest dece koji se tek upoznaju sa mehanizmima na kojima počiva svet u kojem će da se školuju, takmiče, odrastaju, rade, ostvaruju.
Bezbroj puta smo čuli i od predsednika države Aleksandra Vučića da je u politici jedino bitno kakav će rezultat biti na semaforu. I to jeste jedino ispravno, pravedno, plodotvorno.
Ali zašto onda u slučaju čoveka, u koga su bili upereni svi reflektori ove zemlje poslednjih dana, nije primenjen samo jednostavan i nepogrešiv princip koji zaista slikovito glasi: „Pogledajte semafor“.
Zašto je to besprizorno poništeno.
Da li je deci Srbije poslata poruka: nije važno da budete najbolji. Nije važno da pobedite. Nije važno da se plasirate dalje. Da ostvarite zacrtani cilj.
Ništa od toga vam ne vredi, ako ne igrate podanički po zakulisnim „pravilima“ koja vam neko izdiktira. Po pravilima koja nisu nigde ugovorena, zapisana, potpisana, pečatirana. Po pravilima koja će vam neko ultimativno šapnuti uzgred, u prolazu. Po pravilima koja ugrožavaju vašu elementarnu profesionalnu slobodu — da donosite odluke i da odgovarate za njihove posledice.
Tu je, dakle, ključ.
Šta je suštinska vrednost koja opredeljuje razvoj srpskog društva na svim nivoima. Trening, znanje, obrazovanje i rezultat ili nešto peto. Što ne znamo ni šta je.
Pitao me je sin:
„Tata, zašto su smenili trenera kad smo pobedili i idemo na svetsko prvenstvo?“
Odgovorio sam mu:
„Ne znam.“
Priznajem, slagao sam.
