Deo odgovora nudi upravo objavljena knjiga poznatog ruskog istoričara Olega Ajrapetova, čiji je prevod na srpski objavila izdavačka kuća „Klio“.
Knjiga je doprinos diskusiji o 1917. godini koja je neiscrpna tema, jer su ti događaji bili važni i za Rusiju i za ceo svet, rekao je direktor i glavni urednik „Klija“ Zoran Hamović na okruglom stolu organizovanom u Istorijskom muzeju Srbije. O uzrocima i posledicama Revolucije govorili su profesor Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose (MGIMO) Jaroslav Višnjakov i domaći istoričari Aleksej Timofejev, Nebojša Damnjanović, Goran Miloradović i Milan Ristović.
Timofejev je istakao da se Oktobarska revolucija ne može posmatrati odvojeno od Februarske revolucije, a obe je doveo u kontekst Prvog svetskog rata. Nije slučajno što su boljševici, koji su obećavali mir, dobili podršku naroda, dok su organizatori Februarske revolucije tražili nastavak rata, rekao je ovaj istoričar u diskusiji čiji je moderator bio novinar Vremena Filip Švarm.
Za Damnjanovića nema sumnje da je Februarska revolucija značajnija od Oktobarske revolucije i da je, kako je rekao, ona prokrčila put za nju.
„Čitajući ovu knjigu imate doživljaj čuda. Februarska revolucija, reći će neko, mogla se predvideti, ali vidimo da su svi akteri bili zatečeni. Međutim, Rusija se istrošila, vojska se istrošila. Organizam umire kad mu otkažu unutrašnji organi, pa tako umire i organizam države. Ovo je prvi put da nisu oficiri izveli vojnike, nego su vojnici izveli oficire na ulice, a iza svega stoji strašna zamorenost ratom“, ocenio je Damnjanović.
Rusi u ratu, prema rečima Miloradovića, nisu bili bez uspeha — do 1917. godine zarobili su dva miliona austro-ugarskih vojnika i „toj vojsci iščupali srce“, ali cena je bila strašna i ruska vojska bila je takođe iscrpljena. To je fermentisalo duboko nezadovoljstvo i u vojsci, i kod naroda, rekao je srpski istoričar.
On je takođe ukazao na neuspeli pokušaj sprovođenja političkih i ekonomskih reformi u Rusiji koje su pokrenute usred rata.
Učesnici okruglog stola osvrnuli su se i na ulogu Vladimira Iljiča Lenjina i teorije zavere da je on bio oruđe stranih obaveštajnih službi. Na pitanje da li su Lenjin i boljševici bili neka vrsta oruđa Centralnih sila ili su bili pragmatičari koji su po svaku cenu želeli da izvrše socijalnu revoluciju ne birajući sredstva, profesor Ristović je ocenio da se može reći i jedno i drugo.
Za kratko vreme boljševici su postali snaga i najveći profiteri krize jer koriste ono što je „već bilo na stolu“, a to je neuspeh političke elite da reformiše društvo. Velike reforme se ne prave u vreme rata, primetio je Ristović i dodao da je to bio jedan od okidača krize. Nemačka, sa druge strane, ima jasnu računicu i stalo joj je do dalje destabilizacije Rusije i tu svako ima svoj račun i gleda da profitira, dodao je Ristović.
Aleksej Timofejev, komentarišući za Sputnjik teorije zavere u vezi sa Oktobarskom revolucijom, kaže da u svakoj revoluciji ima puno zavera, ali da ne treba polaziti od glasina.
„Nisu boljševici svrgli cara, nisu boljševici podelili Rusiju na više autonomnih pokrajina, to je tekovina Februarske revolucije. Boljševici su uspeli da ih zadrže u okviru jednog konteksta. Sad na koji način, to je kao hemioterapija, neki bolesnik od hemioterapije ne preživi. Rusija je preživela“, kaže Timofejev.
On podseća da je Austrougarska monarhija te 1917. godine bila pandan Rusiji, a doživela je drugačiju sudbinu i raspala se.
„Boljševici su uspeli ne samo da zadrže sve što je imala Ruska carevina, nego da nakon 30 godina kontrolišu i mnogo veći prostor nego carska Rusija. Grubo govoreći, boljševici su uspeli da odgovore na izazove na koje je carska vlast htela da odgovori i verovatno bi odgovorila, u svakom slučaju planirala je. A privremena vlada ne samo da nije mogla nego nije ni htela da ih rešava. Faktički, ambis u koji je išla Rusija defakto je bio zaustavljen Oktobarskom revolucijom“, smatra Timofejev.
Na pitanje Sputnjika da li je, iz perspektive savremene istoriografije, Revolucija bila katastrofa ili ne, profesor Višnjakov navodi da je u godini obeležavanja veka od Oktobarske revolucije, to predmet ozbiljnih diskusija, konferencija i okruglih stolova, a Ajrapetovljeva knjiga se može smatrati doprinosom tome.
„U savremenoj Rusiji ne kažu da li je to bilo loše ili dobro, da li je to bila tragedija ili je naprotiv Sovjetski Savez bio velika država. To su krajnje tačke gledišta. Mi sada uz pomoć Revolucije pokušavamo da postignemo unutrašnji konsenzus u društvu, da zajedno shvatimo šta je to bilo, kako je to stvarno uticalo na državu, društvo, kulturu. Ona je zaista bila ključni događaj. Uzgred, nije slučajno što se u naučnoj i istorijskoj sredini termin Oktobarske revolucije ne izdvaja, nego se govori o Velikoj ruskoj revoluciji, tj. to su svi događaji, i Februarska i Oktobarska revolucija zajedno. U tom kontekstu se sada sagledava Revolucija, kao pokušaj da se nađe neka konsolidacija različitih slojeva društva, i liberala, i patriota, najrazličitijih slojeva stanovištva“, naveo je Višnjakov.
Nije slučajno, ističe naš sagovornik, što ruski političari, pa i predsednik Vladimir Putin kažu da treba imati odmeren pristup i da ne treba upadati u krajnosti.
„Ja bih to uporedio sa Francuskom revolucijom. Bez obzira na sve krvave događaje, jakobinsku diktaturu, 14. jul i pad Bastilje je dan objedinjavanja francuske nacije. Nije važno kako se odnosimo prema tome što se dešavalo. Tako treba raditi i da Ruska revolucija bude neki objedinjavajući momenat svih nas, nezavisno od naših pogleda i političkih ubeđenja“, zaključio je Višnjakov.