Zversko ubistvo u Jekaterinburgu prekinulo je dinastiju koja je trajala 300 godina. Rusija je krenula u „srećnu budućnost“, a u suštini se zavitlao krvavi kovitlac koji je odneo milione života.
Na ovu temu u emisiji „Svet sa Sputnjikom“ govorili su Ljubinka Milinčić, autorka knjige „Poslednji Romanovi — put patnje“ i Ranko Gojković, autor knjige „Znameniti Rusi u srpskoj istoriji“.
Mržnja s kojom su egzekutori ubili carsku porodicu pribavila im je i atribute herojstva, a da li smo nešto naučili vek kasnije, da li smo makar revidirali „krvavo herojstvo“?
„Svaka patriotska politička nomenklatura trebalo bi da izvuče pouke iz tog strašnog čina, jer je pre svega Februarska, a kasnije i Oktobarska revolucija bila prva takozvana obojena revolucija, po toj matrici rađene su sve kasnije, rušeni režimi širom sveta, pa tako i kod nas u Srbiji. Zasnivala se na tri glavne premise, uz spoljni faktor koji je to finansirao, koji je uvek bio neprijateljski raspoložen prema pravoslavlju, a kod unutrašnjeg faktora bile su tri poluge uticaja: izdaja u vrhovima vlasti, izdaja vojske i izdaja oligarha, bogatijih ljudi“, kaže Gojković.
On smatra da je rusku istoriju nemoguće tumačiti van konteksta pravoslavlja i podseća da su veliki pravoslavni mislioci Gogolj i Dostojevski svojim delima zapravo upozoravali šta će se desiti sa Rusijom ako dođe do dehristijanizacije, ali da svetovan čovek to teško može da shvati.
Gojković smatra da o važnosti cara Nikolaja Drugog kao istorijske ličnosti govori i sam Bog, tako što svedoči njegovim proslavljenjem, mirotočenjem čudotvorne ikone Svetog cara Nikolaja.
Za Rusiju i njenog cara presudna je 1905. godina kada jedan monah imperatoru proriče smrt, to kažu svedoci, a u svojoj knjizi „Poslednji Romanovi“, u čijem podnaslovu stoji „Put patnje“, piše Ljubinka Milinčić. Time se sugeriše tragična priča, tragična figura velikog ruskog cara koji je bio srećan u svojoj porodici sa mnogo dece, u bogatstvu svog nepreglednog carstva.
Čitava vladavina Nikolaja Drugog praćena je vrlo neobičnim detaljima o kojima je pisala Milinčićeva. Ona podseća da Nikolaj Drugi nije imao nameru da tako brzo postane car, njegov otac je iako mlad i zdrav, naglo umro, a pojedini tvrde da to nije bila prirodna smrt.
Knjiga o kojoj je takođe bilo reči u emisiji „Svet sa Sputnjikom” svedoči i o tome da nije bilo lako ubiti ruskog cara. Čak i dok je čekao smaknuće, čuvari, pa čak i monahinje iz obližnjeg manastira su mu dostavljali hranu, ali bez obzira na okolnosti, do same smrti bio ruski car.
„U ruskom narodu je car zapravo, kako kažu, namesnik Boga. Ubiti cara — to je strašan greh. To se vidi i po tome ko je pucao u ruskog cara. Pucali su stranci, nisu smeli da povere ruskom čoveku da ubije ruskog cara. Nisu smeli da se usude da taj krvavi posao povere Rusima. Rusa među ubicama nema, ima ih među onima koji naređuju. To je čak i tehnički bilo teško izvesti, strašne su te scene kada ne mogu da ga ubiju, kako im se ne dâ da sklone tela, kako ne mogu da ga zakopaju, kako moraju da rade najstrašnije stvari da bi sakrili tragove zločina, jer kad bi se stvarno znalo koje je to mesto, postalo bi sveto. Oni su se bojali da to ne bude mesto hodočašća“, objašnjava Milinčićeva.
U emisiji „Svet sa Sputnjikom“ bilo je reči o tome kako je trebalo mnogo vremena da se Rusija „demokratizuje“, kako je narodu bilo jako teško da prihvati neprirodnu promenu.
Poseban segment posvećen je caru Nikolaju Drugom u srpskoj istoriji, koja ga pamti kao veličanstvenog komandanta koji je pritekao našoj zemlji u pomoć kada je bilo najpotrebnije.
Bilo je reči i o tome kako je nesreća carske porodice i Rusije ostavila mnogo traga u umetnosti, posebno književnosti.
Opširnije o carskoj porodici Romanov i promenama koje su posle njene egzekucije nastupile u Rusiji pogledajte u video-prilogu.
