Februarska revolucija bila je prva od dve revolucije koja je pogodila Rusiju 1917. godine. U periodu između 8. i 12. marta 1917. godine (po novom kalendaru), dogodio se prevrat u kojem je posle hiljadu godina postojanja pala ruska monarhija, a dinastija Romanov, posle tri veka na ruskom tronu, pala sa vlasti.
Za razliku od Oktobarske revolucije, o kojoj je napisano na hiljade tomova, Februarska revolucija nije bila predmet velikog interesovanja istoričara. Jedino delo o tom događaju dugo godina bila je grandiozna studija Aleksandra Solženjicina „Mart sedamnaeste“, a u Srbiji taj period proučava istoričar Sava Živanov.
Istoričar Andrej Šemjakin za Februarsku revoluciju kaže da je bila ključan momenat od kojeg je u ruskoj istoriji sve krenulo nizbrdo. Šemjakin je poznat srpskoj publici po monografijama o ideologiji Nikole Pašića i biografiji Nikolaja Rajevskog, prema kome je Lav Tolstoj izgradio lik grofa Vronskog u „Ani Karenjinoj“. Ovih dana, Šemjakin je u Beogradu i Novom Sadu održao niz predavanja na temu Februarske revolucije.
„Februarska revolucija demontirala je carizam. Carizam, koji je u Rusiji trajao hiljadu godina, srušio se kao kula od karata. Naš car, Nikolaj II, koji je bio odličan muž i nežan otac, bio je vrlo slab vladar. Porodično osećanje pobedilo je u njemu osećanje vladara. Zato se vrlo lako, rekao bih čak ravnodušno, odrekao prestola i hiljadugodišnja ruska monarhija se srušila“, počinje razgovor Šemjakin.
Sa jedne strane, 1917. godina bila je velika tragedija za Rusiju, sa druge strane, ona je bila posledica velikih kontrasta u ruskom društvu.
„Nikolajev otac, car Aleksandar III bio je harizmatičan car, koji je, nažalost, imao svega 49 godina kada je umro. Za vreme njegove vlade Rusija je bila poštovana evropska država koja nije vodila nijedan rat. I zato su ga zvali Mirotvorac. Nažalost, njegov sin je bio sasvim druga ličnost. Smatram da snosi veliki deo odgovornosti za to što je zbačen“, kaže Šemjakin.
Pomenuli ste tragediju u Februarskoj revoluciji. Sada ste govorili o tragediji cara Nikolaja, ali čini se da se tragedija proširila i na celu državu.
— Gde je najveća tragedija? Sve su se te revolucije desile tokom rata. To je strašno. Koga tu nije bilo!? I engleska ambasada, i američki milijarderi, i nemačka obaveštajna služba, to se sada zna, svi su doprineli da se car zbaci. Nažalost, tada je Rusija počela da ide nizbrdo. I još tragičnije, sve ekonomske teškoće zbog rata, Rusija je prebrodila već 1916. godine. Međutim, jaz između viših i nižih klasa je bio dubok, a ponašanje Nikolaja, carice, Raspućina… Nikolaj je smatrao da je samodržac, mada su sve frakcije u Dumi tražile da dâ vlast odgovornoj vladi. Da je na vreme Nikolaj pristao na to, mislim da je moglo je da se izmanevriše i da ne dođe do krvavog kraja. Februar je bio prva epizoda, a oktobar je bio posledica, dete Februarske revolucije. On je bio prvi korak tragedije.
Pomenuli ste Raspućina. Kakva je bila njegova uloga u tim događajima?
— Znate, ne volim senzacije. Kao istoričar mogu da kažem samo jednu stvar. To je opet jedna tragedija koja je zadesila Rusiju. Ruski carski bračni par patio je jer je njihov jedinac Aleksej bolovao od hemofilije. Raspućin je bio čovek koji je imao jaku hipnotičku volju i mogao je, to je sigurno, da zaustavi krvarenje. Zato je Raspućin postao bog i batina u carskoj porodici. Za caricu Aleksandru postao je sveti čovek. O svemu ostalom ne razmišljam. Ima mnogo priča, dolazi se čak do nekih ljubavnih veza.
Ali kakva je bila njegova politička uloga? Da li je Raspućin zaista toliko uticao na politiku Rusije kako se govori?
— Znate kako, kako se govori, uvek se preteruje. Ali da je uticao, to je tačno. I, nažalost, njegov slučaj koristile su ne baš zdrave snage u Rusiji. Car je bio jako mekan, slab. Čini mi se da je careva najveća greška bila što je u oktobru 1915. godine uzeo na sebe ulogu glavnokomandujućeg.
Tome su se protivili i njegovi rođaci na porodičnom savetu.
— Tačno. Krajem 1916. godine car se suočio sa porodičnim ultimatumom. Ali on ih nije poslušao, sve ih je rasterao. Taj tip njegovog ponašanja toliko nije odgovarao situaciji, da su ljudi čekali, danima, nedeljama da se nešto desi. To je bio potpuni krah, potpuna agonija. Mogu da pročitam šta je napisao Vasilij Štradman, čuveni ruski diplomata koji je nasledio Nikolaja Hartviga na mestu poslanika u Srbiji. On konstatuje „prezasićenost atmosfere višeg prestoničkog društva samo ličnim interesima i intrigama, dok su se na frontu vodile očajničke krvave borbe“. Dakle, takav je razlaz bio, takav se jaz stvorio, situacija je bila neodrživa. To je iskoristio Lenjin, on je bio taktički genije, jer, kako se kasnije videlo, njegova strategija je ipak pala u vodu. Kada je vlast bila pod nogama, on je bio prvi koji ju je zgrabio. On je bio genije, ali za mene zli genije.
Italijanski pisac Kurcio Malaparte u svojoj „Tehnici držanog udara“ iz 1931. godine upravo opisuje način na koji su boljševici osvojili vlast.
— Posle Lenjina to je postala klasika svakog državnog udara. To je postao uspešni presedan. Niko se nije nadao da će se boljševici održati. Ali održali su se. Dobro, za to ima puno razloga. Ali februar je bio odlučujući korak. Posle toga stvari su se odvijale prema nekoj logici i to prema logici rata. Rat je za Lenjina učinio sve. To je podloga njegove pobede, ali kao istoričar moram da kažem da je čitava Ruska revolucija pripremljena istorijom Rusije u XIX veku. Nije se dogodila slučajno. Lenjin se ne bi održao na vlasti da politika ruskih vlasti u XIX veku nije bila takva kakva je bila.
