Zbog zahteva CIA i FBI-ja, međutim, dvestotinak dokumenata ostaju tajna, a i među ovih skoro 2.900 koji jesu objavljeni ima i onih čiji je sadržaj u potpunosti i zauvek izbrisan.
Zvanična verzija kaže da je Kenedija ubio Li Harvi Osvald i da je delovao sam. Sam Osvald je to posle hapšenja porekao, a samo dva dana posle Kenedijevog ubistva, tokom prebacivanja iz jednog zatvora u drugi, Osvalda je ubio Džek Rubi. Ubistvo Kenedija Osvald nije priznao ni na samrtnoj postelji.
Američka javnost zvaničnoj verziji ne veruje — skoro dve trećine Amerikanaca, 61 odsto, kako pokazuje najnovija anketa, smatra da je prava istina sakrivena i da je zavera za ubistvo Kenedija bila mnogo šira. Zanimljivo, anketa je usput pokazala i da je ovo možda i jedino krupno pitanje oko koga su glasači Donalda Trampa i Hilari Klinton potpuno saglasni, budući da i jedni i drugi u sličnom procentu ne veruju zvaničnoj verziji. A treba napomenuti i da nije reč o pukom verovanju u teoriju zavere — krajem sedamdesetih godina prošlog veka Kenedijevo ubistvo istraživala je komisija američkog Kongresa, koja je došla do zaključka da postoji „visoki stepen verovatnoće“ da je postojao još jedan strelac, te da je Kenedi „verovatno ubijen u sklopu šire zavere“. Dalje od toga se, međutim, nisu usudili da odu…
Zašto američke bezbednosne i tajne službe i dalje ne dozvoljavaju da se otkriju dokumenti o Kenedijevom ubistvu? Zašto ih kriju ako nemaju šta da sakriju? Ko je ubio Kenedija?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili novinar iz Londona Siniša Ljepojević i istoričar Saša Adamović.
Siniša Ljepojević ističe da je očigledan razlog zbog koga je i američka i svetska javnost, umesto potpune transparentnosti, suočena s poluvekovnim, kontinuiranim prikrivanjem dokumenata o Kenedijevom ubistvu: „Ta struktura, koju Amerikanci nazivaju ’duboka država‘, koja je odgovorna za ubistvo Džona Kenedija, i dalje postoji u Americi kao najmoćnija snaga… Svi predsednici Amerike, pa i sadašnji, svesni su toga, i znaju šta je dovelo do ubistva Kenedija i ko je odgovoran za to. I zato ne žele da rizikuju sličnu sudbinu. Zato je i Tramp, pod pritiskom CIA, koja je jedan od glavnih egzekutora ’duboke države‘, pristao da zakon bude prekršen i da se ne objave svi dokumenti, iako je prethodno najavio da će objaviti sve“.
„Iz državnih i nacionalnih razloga često se određena dokumenta objavljuju tek posle 30 ili 50 godina ili se nikada i ne objavljuju. Ali ovde je reč o zaštiti interesa jedne specifične vrste države, koja se sad često krsti imenom ’duboke države‘. Ona ne postoji od juče, još je predsednik Dvajt Ajzenhauer upozoravao na moć vojnoindustrijskog kompleksa“, kaže Saša Adamović, ukazujući na Ajzenhauerov oproštajni govor iz januara 1961. o nepoželjnom uticaju vojnoindustrijskog kompleksa i postojanju potencijala za „katastrofalni rast“ njegove moći.
Postoje i opipljivi dokazi da je Džon Kenedi zaista ušao u ozbiljan sukob s američkim bezbednosno-obaveštajnim strukturama. Ostala je tako zabeležena čuvena Kenedijeva pretnja CIA da će je „rasturiti u hiljadu delića i rasuti ih u vetar“, što je posebno značajno u svetlu podatka da je upravo Kenedi smenio jednog od osnivača CIA i njenog dugogodišnjeg direktora Alena Dalsa, koji je za CIA bio ono što je čuveni Džej Edgar Huver bio za FBI.
„Nema sumnje da je Kenedi ušao u ozbiljan sukob sa CIA. On je bio svestan da će taj sukob biti žestok“, komentariše Adamović. Ljepojević: „Kenedi je u sukobu s ’dubokom državom‘ bio još dok je bio senator. Establišment iz senke bio je protiv njegovog izbora, a i kada je bio izabran minirali su ga neprestano, kubanskom krizom, neuspelom invazijom u Zalivu svinja…“
S tim u vezi, američki mediji ovih dana podsećaju i da je bivši predsednik SAD Hari Truman posle Kenedijevog ubistva pisao da bi CIA trebalo oduzeti pravo na tajne operacije i svesti je na obaveštajnu agenciju koja samo prikuplja informacije, kao što je prvobitno i predviđeno. A Trumanov državni sekretar Din Ačeson napisao je u svojim memoarima 1969. da je od samog osnivanja imao „najstrašniji predosećaj“ i da je predsednika upozorio da „ni on, ni Nacionalni savet za bezbednost niti bilo ko drugi neće biti u poziciji da zna šta radi CIA i da je kontroliše“…
Smenjeni Alen Dals će posle Kenedijevog ubistva postati član Vorenove komisije koja je potvrdila zvaničnu verziju o Osvaldu kao jedinom učesniku zavere. Komisiju je osnovao Lindon Džonson, Kenedijev potpredsednik i potonji predsednik Amerike, a interesantno je da među dokumentima koji su sada objavljeni postoji i izveštaj CIA iz Rusije koji tvrdi da sovjetski KGB poseduje informacije da je upravo Lindon Džonson umešan u Kenedijevo ubistvo. Istu tvrdnju, pola veka kasnije, iznosi i Rodžer Stoun, bliski saradnik Donalda Trampa i dugogodišnji republikanski politički operativac, koji pored Lindona Džonsona otvoreno optužuje i Džordža Buša Starijeg da je bio umešan u zaveru.
„Nema nikakve dileme oko toga da je Lindon Džonson bio deo ’duboke države‘. Osim toga, prema onome što može da se zaključi, Alen Dals je bio jedan od ključnih ljudi zavere protiv Kenedija, u kojoj su bili i ljudi iz Pentagona“, govori Ljepojević.
S tim u vezi, nesumnjiva je činjenica da je u oktobru 1963, dakle oko mesec dana uoči ubistva, Kenedi doneo definitivan plan o povlačenju iz Vijetnama do 1965. Ubijen je, plan nije izvršen, rat je potrajao do 1975…
„Njegova odluka o povlačenju sigurno je bila važan razlog u donošenju odluke o njegovom ubistvu. Tamošnji ratnički lobi, vojnoindustrijski kompleks, i tada je bio jak kao što je i danas“, smatra Siniša Ljepojević, a Saša Adamović ukazuje da je reč o dugom kontinuitetu: „Na sličan način sz SAD, uprkos snažnim izolacionističkim težnjama, uvučene i u Prvi i u Drugi svetski rat, što je iskorišćeno za uspostavljanje globalne dominacije."
Sve u svemu, rezimira Adamović, „za veoma kratko vreme Kenedi je ušao u sukob sa gotovo celokupnom strukturom ’duboke države‘, od sukoba sa CIA, preko pokušaja povlačenja iz Vijetnama do pokušaja da se FED-u oduzme pravo štampanja novca“.
„Njegovim ubistvom izvršen je državni udar“, zaključuje Adamović, a Ljepojević dodaje i da „posle toga Amerika više nije bila ista država“.
