Babišovi dosadašnji koalicioni partneri, socijaldemokrate (ČSSD), prateći trend sveopšteg političkog bankrota evropske socijaldemokratije, doživeli su totalnu katastrofu, uspevši da osvoje samo 7,2 odsto glasača, 13,3 odsto manje nego na prethodnim izborima, i da sa prvog padnu na šesto mesto.
Na drugom mestu, daleko iza ANO, sa 11,3 odsto sledi konzervativna, ekonomski liberalna i umereno evroskeptična Građanska demokratska stranka (ODS), baštinik ideja svog osnivača, bivšeg predsednika Češke Vaclava Klausa.
Zalažući se za više direktne demokratije tj. za referendume švajcarskog tipa, na ovim izborima je sa sličnim rezultatom prošla i antiimigraciona, izrazito evroskeptična, antiislamska, pa i otvoreno nacionalistička stranka Sloboda i direktna demokratija (SPD), pridobivši 10,6 odsto birača. Kuriozitet, najblaže rečeno, za stranku ovakvog tipa i svetonazora jeste što se na njenom čelu nalazi Tomio Okamura, Japanac, ali po majci Čeh.
Nešto bolji rezultat (10,8 odsto) od SPD, ostvarili su i Pirati, tipična antiestablišment stranka.
Peto mesto su zauzeli nereformisani komunisti sa 7,7 odsto glasova, 7,2 odsto manje nego 2013. — uz socijaldemokrate, najveći gubitnici ovih izbora.
Komunisti, autentična i iskreno levičarska stranka, oštri kritičari neoliberalizma, EU i kapitalizma uopšte, nisu uspeli da se održe na svojih standardnih između 10 i 15 odsto glasova.
Izborni cenzus od 5 odsto prešli su još demohrišćani (najmanji partner u dosadašnjoj vladi), kao i koalicija regionalnih i lokalnih lidera Gradonačelnici i nezavisni sa 5,1 odsto glasova. Na kraju, bukvalno u foto-finišu, sa glasovima iz velikih gradova, cenzus je za dlaku prešla i građanska, liberalna i proevropska partija TOP 09.
Kao što se vidi, talas partija radikalne ili ekstremne desnice koje osvajaju više od psiholoških 10 odsto (SPD) je stigao i do Češke. Ali zato, na drugoj strani, prisutna je, kao u Portugaliji, Španiji ili Grčkoj, stranka ekstremne levice, promenljive snage, ali ipak prisutna, kao i jedna čisto antiestablišment stranka, bez nekog određenog političkog sadržaja.
Ključni razlog za ovo leži, pomalo paradoksalno, u nacionalnoj i etničkoj homogenosti Češke kao države (90 do 95 odsto stanovništva čine Česi). Tamo gde su evropske države nacionalno i etnički homogenije, a gde ne postoji jaka nacionalna trauma („Trijanonski sindrom“ u Mađarskoj) ili fiks-ideja o spoljnoj opasnosti (Poljska), dolazi, ili može doći, do uspona ili bar solidnih rezultata levice ili ekstremne levice (Portugalija, Španija, Grčka, pa sad donekle i Češka), odnosno antiestablišment stranaka (Italija) dok na drugoj strani, tamo gde je prisutna sve veća imigracija, odnosno gde ne postoji nacionalna homogenost, dolazi do uspona radikalne ili ekstremne desnice.
Mehanizam svega ovoga, iako naizgled deluje komplikovano, zapravo je prilično jednostavan. Tamo gde smo svi „mi“ isti u nacionalnom, etničkom, verskom i kulturnom pogledu i samim tim osećamo sigurnost u ovim kategorijama, nemamo oko čega da se delimo, pa do izražaja tu može doći pripadnost određenoj klasi, profesiji, regionu, subkulturi, itd. Na drugoj strani, tamo gde je prisutan određeni, a vremenom, bilo stvarno bilo u percepciji, sve veći i veći broj „onih drugih“, nacionalno, etnički, verski i kulturno bitno različitih od „nas“, jedan deo većinskog stanovništva (5-15 odsto) zbog osećaja identitetske ugroženosti, ima potrebu da (p)ojača(va) svoj nacionalni identitet, vremenom indukujući to i na ostatak populacije.
Ipak, zašto onda, uprkos nacionalnoj homogenosti, u Češkoj ipak postoji gotovo apsolutni konsenzus svih relevantnih političkih stranaka oko neprihvatanja izbegličkih kvota EU, odnosno žestoko protivljenje imigraciji, makar i simboličnoj?
Odgovor se nalazi u sledećem — istorijsko iskustvo sa multikulturalizmom i sa jednom nacionalnom manjinom. I to loše, vrlo loše. Čak i traumatično.
Naime, radilo se o izuzetno civilizovanoj, ali zbog toga ne manje hegemonistički nastrojenoj nacionalnoj manjini, koja je još od srednjeg veka bila prisutna u Češkoj i dala izuzetni doprinos razvoju te države. U pitanju su sudetski Nemci, većinski naseljeni po obodu Češke, kao i po većim gradovima.
Sudetski Nemci, do 1918. pripadnici „vladajućeg naroda“, u jednom trenutku su činili 30 odsto stanovništva Češke, odnosno 23 odsto na nivou cele Čehoslovačke. Po dolasku nacista na vlast januara 1933, u oktobru se u Češkoj osniva Partija sudetskih Nemaca Konrada Henlajna, sa finansijskom podrškom iz Berlina. Dve godine kasnije, ona, okupivši više od dve trećine nemačkih glasova, na izborima osvaja prvo mesto sa 15 odsto, prešišavši i glavnu čehoslovačku stranku.
Sve veće međuetničke napetosti izazvane ponašanjem Henlajnove stranke, uz prateće orkestriranje iz Berlina, rezultirale su Minhenskim sporazumom 1938, kojim su Velika Britanija i Francuska pristale na Hitlerovu aneksiju Sudeta, a da Čehe ništa nisu ni pitali.
Upravo ovu tešku kolektivnu traumu je imao u vidu Vaclav Klaus kada je tražio, u zamenu za sopstveni potpis Lisabonskog sporazuma, da Češka bude izuzeta iz Povelje o osnovnim pravima EU, kako bi izbegao moguće zahteve potomaka sudetskih Nemaca za vraćanjem imovine, a imali su je i češki birači na ovim izborima, dajući glasove manje ili više antiimigraciono raspoloženim strankama.
A sa kim god „češki Tramp“ Babiš bude formirao vladu (najverovatnije sa ODS), budući da je u poziciji da bira koga hoće, moraće da vodi računa o vrlo jasnom i nedvosmislenom stavu Čeha, koji su poručili da im nikakve nove nacionalne manjine ili paralelna društva, makar i u najavi, nisu potrebni.
Ne iz hira, ne iz ksenofobije ili odsustva humanosti, već zbog ujeda zmije, zbog kojeg se i guštera plaše.
