Zahredin je poginuo u oblasti Dejr el Zora, grada u kojem se tri i po godine borio protiv DAEŠ-a, kada je njegovo vozilo naišlo na nagaznu minu. Pre samo mesec dana, Zahredin je za dlaku izbegao smrt, u trenutku kada je 104. Avijacijska brigada Republikanske garde kojom je komandovao probila opsadu DAEŠ-a i oslobodila Dejr el Zor.
Mišićavi pedesetšestogodišnjak visoka stasa i živopisne brade i brkova Zahredin igrao je ključnu ulogu u pokušajima sirijskih vlasti da povrate kontrolu nad zemljom.
Ko je Isam Zahredin?
Rođen je u porodici Druza u selu Tarbi, na jugozapadu Sirije. Druzi su posebna skupina u okviru islama, sa tajnovitim učenjem, poznatim samo upućenima. Zna se da je religija Druza monoteistička religija koja u sebi sadrži islamske, hrišćanske, neoplatonističke, jevrejske i zoroatrističke elemente.
Druzi su narod sa bogatom ratničkom tradicijom, a čuven je njihov ustanak protiv francuskih kolonijalista između 1925. i 1927. godine, kada su zauzeli veći deo Sirije, deo Libana, pa i sam Damask.
Iz takvog okruženja potekao je i general Zahredin. Kada je 1963, dve godine po Zahredinovom rođenju, u Siriji na vlast došla Arapska socijalistička BAAS partija, sprovedene su reforme po ugledu na Naserov Egipat.
Islam više nije igrao ključnu ulogu u političkom životu, država je sekularizovana i svi građani Sirije uživali su ista prava bez obzira na veroispovest. To je omogućilo i pripadnicima marginalnih islamskih grupa, kakvi su bili Druzi ili Alaviti, grupi kojoj pripada i sirijski predsednik Bašar el Asad, da se probiju na društvenoj lestvici i da zauzmu pozicije do tada rezervisane samo za sunite. Tako je i Zahredin mogao da napreduje, od običnog policajca do generala Republikanske garde, elitne jedinice sirijske armije.
Skup događaja koji se kolokvijalno nazivaju „Arapskim prolećem“ i na koje većina gleda kao na jedinstvenu celinu, ipak treba posmatrati odvojeno i u obzir uzimati posebnosti svake zemlje.
Dok su u Tunisu, gde su protesti započeli decembra 2010. godine, demonstracije bile spontane i mirne (slično je bilo i u Egiptu) i rezultirale su promenom režima, u Libiji je nasilje eskaliralo i ne smiruje se do danas.
Za razliku od drugih arapskih zemalja, Tunis, Egipat i Sirija su zemlje sekularizovane do najveće moguće mere u islamskom svetu. Ipak i u Siriji i u Egiptu, naseristička tradicija bila je dovoljno jaka da se svaki dolazak na vlast partija kao što je Muslimansko bratstvo posmatra kao vraćanje islamu, a marginalizovane grupe, koje su u međuvremenu stekle društveno priznanje i moć, strepele su da će njihov status biti vraćen na period pre sekularizacije država.
Takođe, za razliku od Sirije, u Libiji je na delu organizovana zavera predvođena Gadafijevim ministrima unutrašnjih poslova i pravde, a većina oficira ga je napustila. U Siriji to nije bio slučaj, tek nekolicina viših oficira prešlo je na stranu militantne opozicije. Među njima bio je i Zahredinov komandant Manaf Tlas.
Zahredin nije imao dilema i ostao je veran legitimnim vlastima. I zajednica sirijskih Druza na početku je bila podeljena — jedan njen deo zalagao se za neutralnost, zalažući se za tradicionalan stav Druza da se ne mešaju u pitanja koja ih se navodno ne tiču. Drugi deo zajednice stao je na Asadovu stranu, a Zahredin je postao njihova najistaknutija ličnost.
Od početka nemira u Siriji, marta 2011. godine, sve se odvijalo prema libijskom scenariju. Mirne demonstracije trebalo je da prerastu u oružanu pobunu kojoj će se prikloniti većina oficira i vojnika, a predsednika Bašara el Asada trebalo je ukloniti.
To se međutim nije dogodilo, a Zahredin je od početka nemira bio uključen u njihovo gušenje. Zahredin se uvek nalazio na prvim linijama odbrane u Damasku i Alepu 2013. godine.
Ubrzo potom, Zahredin i njegova 104. Brigada su prebačeni u Dejr el Zor, grad čiji je istočni deo pao pod kontrolu terorista, a zapadni deo grada i vazduhoplovna baza nalazile su se pod opsadom. Pre Zahredinovog dolaska u Dejr el Zoru je poginuo njegov blizak prijatelj i komandant 105. Brigade, general Ali Huzam, po kome je operacija oslobađanja i deblokade grada dobila ime.
Borbe u Dejr el Zoru bile su posebno teške i surove, s obzirom da su se sirijske trupe nalazile u potpunom okruženju terorista, a njihovo snabdevanje bilo je moguće jedino putem vazdušnog mosta.
Na tom bojištu, Zahredin je izgradio legendu o sebi kao o beskompromisnom i hrabrom borcu. Uvek na prvoj liniji fronta, nije se libio da upotrebi pušku koju je uvek držao u ruci. Svoje vojnike motivisao je ličnom hrabrošću.
Dejr el Zor poseban je i zbog toga što se na tom primeru može videti sva surovost sirijskog građanskog rata. Teroristi DAEŠ-a pokušavali su da psihološki slome odbranu grada tako što su do smrti mučili zarobljenike, a njihova tela i odsečene glave izlagali tako da svi mogu da ih vide.
Ni Zahredin nije ostajao dužan, pa je snimljen kako prolazi pored velikog broja ubijenih terorista, a fotografisan je i pored dvojice ubijenih terorista.
Te snimke zapadna javnost, ali i sirijska opozicija u inostranstvu uzimala je za primer surovosti Asadovog režima i samog Zahredina. To nije jedini pokušaj Zapada da Zahredina predstavi, u najmanju ruku, kao kontroverznu ličnost.
Među protivnicima od početka rata poznat je kao „Druska zver“, a lider libanskih Druza Valid Džumblat optužio ga je da se „bori protiv sopstvenog naroda“.
Jula meseca Evropska unija stavila je Zahredinovo ime na spisak lica pod sankcijama, optužujući ga za „nasilnu represiju“ protiv civila u ranim danima konflikta.
Zahredin je optužen i za ubistvo britanske novinarke Meri Kolvin i francuskog fotoreportera Remija Očlika u Homsu februara 2012. godine. Iako je autopsija tela Kolvinove u Damasku pokazala da je poginula od improvizovane eksplozivne naprave napunjene ekserima, na Zapadu i dalje važi zvanična verzija da su sirijske snage pod Zahredinovom komandom namerno tukle medija centar u Homsu artiljerijom koja je pratila signal satelitskog telefona koji je Kolvinova koristila u trenutku pogibije.
Zahredina je optužila i organizacija „Hjuman rajt voč“ u svom izveštaju za 2011. godinu, da je naredio premlaćivanje demonstranata u gradu Duvi. Međutim, izveštaj ne navodi ni Zahredina niti njegovu jedinicu za specifična kršenja ljudskih prava.
Kada je opsada Dejr el Zora probijena, Zahredinu je lično čestitao predsednik Asad. Nešto kasnije, proslavljeni general dao je izjavu za sirijsku državnu televiziju, koja je na Zapadu opet shvaćena pogrešno.
U izjavi, Zahredin je rekao da je zahvalan svim Sirijcima koji su ostali uz vojsku tokom rata i upozorio je one koji su napustili Siriju da se u nju više ne vraćaju.
„Čak i ako vam država oprosti, mi vam nećemo ni oprostiti, ni zaboraviti“, rekao je tada Zahredin.
Zbog optužbi da je uvredio izbeglice, Zahredin se izvinio i objasnio da je u izjavi mislio na teroriste DAEŠ-a, koji su, kako je rekao, počinili zverstva nad sirijskim vojnicima.
„Naša braća koja su napustila zemlju veoma su dobrodošla da se vrate“, dodao je.
Ipak, Zahredin je ostao ratni heroj Sirije, a njegov najstariji sin Jarob, koji se takođe bori u redovima 104. Brigade, viđen je kao njegov naslednik.
