Prvi cilj ove rezolucije bio je, prema mišljenju istoričara Aleksandra Pavića, da Republika Srpska pokaže da neće dozvoliti čak ni mogućnost da Srbija i Srpska nekim slučajem budu pripadnici različitih vojnih blokova.
Neće NATO još Bosne videti
„Ovo je vrlo jak potez, koji je takođe i brana, osim ako se radikalno ne promeni odnos političkih snaga u Srpskoj, ulasku Bosne i Hercegovine u NATO. Ono što malo kvari priču jeste što se opozicija praktično stavila na suprotnu stranu, ne samo od vladajuće koalicije, nego i od državnog i narodnog interesa i Republike Srpske i Srba sa obe strane Drine. Opozicija neće moći da izbegne istorijsku odgovornost zato što je pokušala da spreči donošenje te vrlo bitne rezolucije“, ističe Pavić za Sputnjik.
Deklaracija o vojnoj neutralnosti Republike Srpske, ukazuje sa druge strane analitičar iz Banjaluke Anđelko Kozomara, praktično nema značaj zato što Srpska nema svoju vojsku nego je ona u okviru odbrambenih snaga BiH.
„Dakle, BiH može da uđe u NATO bez te rezolucije, ali moralno, politički, nije dobro da to urade zajedničke institucije na nivou BiH bez saglasnosti srpskog naroda. Ono što je vrlo bitno jeste da su njenim izglasavanjem vladajuće stranke dale jasan signal kakvo će biti opredeljenje građana Srpske dođe li do referenduma o ulasku BiH u NATO“, precizira svoje stanovište Kozomara za Sputnjik.
Rezolucija, smatra Kozomara, nema nikakav značaj na nezakonito knjiženje vojne imovine koja je pripadala vojsci Srpske i koju sad nasilno pokušavaju da uknjiže na armiju BiH.
„Pretpostavke su da bi, kad bi BiH ušla u NATO, ta imovina i te najatraktivnije lokacije pripale Alijansi. Na primer, jedna od njih je u strogom centru Banjaluke, ogromne površine, zatim je jedna u Han Pijesku, oko kojeg je izbio spor i koji je najdominantnija kota u BiH odakle savremenim uređajima mogu da se prate savremene armije, ali i da se prisluškuje veliki deo teritorije Zapadnog Balkana“, precizira Kozomara.
Pojedinac, partija, pa tek onda Srpska
Odgovor na pitanje zašto tamošnja opozicija u svemu ovome nije htela da učestvuje, naglašava Kozomara, jeste vrlo jednostavan — njihovi mentori, pre svih Ambasada SAD i Ambasada Velike Britanije, ali i Bakir Izetbegović, koji ih je prigrlio u vlast, zabranili su im da učestvuju u tome.
„Primetno je da se o važnim nacionalnim pitanjima najpre oglasi Ambasada SAD, sličan stav dan kasnije ima OHR, a onda isti stav kao papagaji ponavljaju predstavnici Saveza za promene“, kategoričan je Kozomara.
Konsenzus naroda u Republici Srpskoj, prema tvrdnji Aleksandra Pavića, jeste nesporan i to što su stranke podeljene nikako ne znači da je podeljen i narod.
„Mislim da je opozicija rešila da je jedini način da dođe na vlast taj da sadejstvuje sa strancima i Bakirom Izetbegovićem. U tom smislu oni se praktično bave opstrukcijom. To sad nije više ni stvar ubeđenja koliko biranje jedne antidržavne politike, otprilike ’što gore to bolje‘“, napominje Pavić.
Cilj im je, pojašnjava Pavić, da uzdrmaju institucije jer na izborima permanentno loše prolaze poslednjih nekoliko godina i svi su izgledi da će 2018. godine proći katastrofalno zbog njihovog ponašanja. I onda vide, dodaje taj istoričar, svetlo na kraju tunela u makedonskom scenariju koji je pre nekoliko nedelja otvoreno prizvao i legitimisao Dragan Mektić, jedan od čelnika SDS-a i ministar za bezbednost na nivou BiH.
„Zvanično Sarajevo ili visoki predstavnik mogu nešto da pokušaju glede ove rezolucije, ali ni oni ne mogu kao do pre nekoliko godina da se ponašaju kabadahijski. Ako neki visoki predstavnik, recimo sad Valentin Incko, proba da se ponese kao Pedi Ešdaun, neće mu uspeti. Jednostavno, Srpska je sad mnogo jača nego što je bila tad. Plus ima Rusiju, koja iz principijelnih razloga podržava Dejtonski sporazum, i Srbiju, koja kaže da će štititi i BiH ali i Republiku Srpsku“, sugeriše Pavić.
Postoji opasnost, navodi Pavić, da Bakir Izetbegović uz pomoć njegovih saradnika iz redova opozicije u Srpskoj proba nešto da uradi, ali će to samo homogenizovati i biračko telo i vladajuću koaliciju, tako da bi to bilo osuđeno na propast.
