Da li zauzimanje Kirkuka predstavlja odmazdu centralnih vlasti u Bagdadu zbog kurdskog referenduma ili su neki drugi interesi, poput naftnih polja, u igri?
Vladimir Ajzenhamer sa Fakulteta za bezbednost u Beogradu objašnjava da je računica oko Kirkuka već dugo vremena sastavni deo šire jednačine koja se tiče Bliskog istoka i naročito regionalnih odnosa Iraka, Turske ali i SAD, Rusije, Izraela i Irana.
Prema njegovim rečima Kirkurk, kao tačka bogata naftom, ali i etnički veoma raznovrsna, ukršta sve ove interese na način koji možda najbolje ilustruje šta Bliski istok jeste u malom. Kurdi su, kaže, još od završetka Prvog zalivskog rata, a potom i pada Sadama Huseina, stekli široku autonomiju i dugo vremena funkcionisali gotovo kao nezavisna država.
„Ovde imamo problem odnosa Erbila i Bagdada i pokušavanje kurdskog severa države da stvori ne samo svoju autonomnu celinu, već i da je postepeno godinama gura u pravcu nezavisnosti. Sa druge strane, imamo odnos Erbila prema Ankari, jer je referendum donekle unazadio odnose Turske i iračkih Kurda. Ankara i Erbil već godinama imaju zajednički jezik i vrlo lepo su sarađivali na političkom i ekonomskom planu, što je rezultiralo time da se Erbil sve više distancirao od Kurdske radničke partije, koju Ankara i jedan deo zapadnih država smatraju terorističkom organizacijom“, kaže Ajzenhamer.
U tom smislu, dodaje naš sagovornik, raspisivanje kurdskog referenduma pokvarilo je odnose Turske i Erbila i stvorilo savezništvo između Ankare i Bagdada.
„U čitavoj ovoj jednačini Kirkuk je važan ne samo kao provincija bogata naftom, već je tu zapravo pitanje etničkih manjina i turkmenske zajednice koja živi na ovom prostoru. Zato Irak i Turska imaju veliki interes da zaustave proces osamostaljenja, a prvi korak ka sabotaži jednog takvog procesa jeste oduzimanje Kirkuka iz ruku Kurda“, ističe Ajzenhamer.
Kada je reč o američkim interesima u kurdskom pitanju, Ajzenhamer smatra da SAD u ovoj priči nisu apriori zbog nafte.
„Ovde se radi o pokušaju kontrolisanja Bliskog istoka i regionalne situacije koja je izmakla kontroli. U borbi protiv takozvane Islamske države SAD su se prilično oslonile na Kurde i potpomogle su njihovu borbu, a samim tim su, u određenoj meri, investirale i u projekat njihovog osamostaljenja. Iako to nikada nije javno priznato, nešto je moralo biti ponuđeno Kurdima kao šargarepa da podnesu teret borbe protiv DAEŠ-a. Međutim, sada kada dva jaka regionalna aktera — Turska i Iran, imaju svoj interes da spreče eventualno osamostaljenje Kurdistana, SAD su se na Bliskom istoku našle u nebranom grožđu“, napominje Ajzenhamer.
Kako kaže, ono što bi možda bila idealna varijanta — na ruševinama nefunkcionalne države Irak stvoriti nezavisni Kurdistan i na taj način podmiriti potrebe Kurda, jeste nešto što u ovom trenutku podseća na fikciju.
„Kurdi su u nezavidnoj situaciji. Iako su se pokazali dobri u ratu protiv DAEŠ-a i na ponosit način se poneli u sirijskom konfliktu, u realpolitici koja se tiče čitavog regiona oni ono što su dobili u ratu vrlo lako mogu da izgube u miru. Pregovori, ako ih bude, neće uroditi plodom u smislu bilo kakvog popuštanja u pravcu eventualne nezavisnosti, već mogu samo predstavljati neki vid ultimatuma Kurdima. Ako dođe do toga, Sjedinjene Države će morati da naprave strateški uzmak i donekle naprave otklon od svojih dojučerašnjih saveznika“, ukazuje Ajzenhamer.
Karine Gevorgjan, ruski politikolog i orijentalista, smatra da će ovo pitanje rešavati velike multinacionalne kompanije koje već tamo rade ili tek planiraju svoj angažman u ovom regionu.
„Situaciju u Iraku u velikoj meri kontrolišu Amerikanci. Oni nisu bili protiv referenduma, već su ga odlagali. Oko Kirkuka će se tek lomiti koplja, tamo su brojna naftna polja, šezdeset posto iračke nafte se nalazi na teritoriji Iračkog Kurdistana. Mislim da ako su Kurdi već postavili to kao cilj, boriće se do kraja, a Bagdadu će biti teško u ovom okršaju. Posebno bi trebalo imati na umu da Irački Kurdi uživaju veliku podršku Izraela. Takođe, ne sme se zaboraviti ni da Izrael uživa podršku SAD. Nije tajna da bi Izrael više voleo da naftu u Iraku kontrolišu Irački Kurdi, nego šiiti koji se nalaze pod uticajem Irana“, objašnjava Gevorgjan.
Ona veruje da Bagdad nema realne mogućnosti da vodi pravi rat protiv Iračkog Kurdistana.
„U praksi Irak čine tri gotovo samostalne celine — Irački Kurdistan, sunitski deo Iraka i šiitski deo zemlje. Pritom, Irački Kurdistan nije tek tako neka država, već ima gotovo sve de fakto odlike državnosti. Trebalo bi provesti neko vreme i videti kako to na licu mesta izgleda i razumeti zašto tamo Amerikanci grade ogromnu ambasadu i kako izgledaju predstavništva drugih zemalja. To je bukvalno bilo ostrvce mira u Iraku koji je, nažalost, konstantno bure baruta“, napominje Gevorgjan.
Stručnjak za Bliski i centralni istok Stanislav Tarasov za Sputnjik kaže da nije čudno što Kurde u poslednje vreme SAD aktivno snabdevaju oružjem i opremom.
„Dinamika građanskog rata u Iraku i Siriji se odvija sinhronizovano jer je DAEŠ praktično ukinuo granice između tih zemalja. Što se tiče Barzanija i referenduma iračkih Kurda, ne mogu da se otmem utisku da su po unapred predviđenom scenariju prvo trebalo da se izjasne sirijski Kurdi, a ne irački. Kurdi u Siriji su još pre iračkih ojačali svoju autonomiju, oni su bili prilično nezavisni od centra. Sva je zasluga mogla da pripadne drugom klanu, pa je Barzani požurio da održi referendum shvatajući da je realna nezavisnost još daleko. Ali, ubeđen sam da je on spreman da trguje i pregovara sa Bagdadom i da je sada ulog veći u pregovorima o nezavisnosti“, zaključuje Tarasov.
