Početak ove nedelje obeležio je blagi skok cena nafte, a naftom marke „Brent“ trguje se za oko 58 dolara. Rast cena je izazvan, pre svega, geopolitičkim faktorima.
Na prvom mestu na to je uticala eskalacija situacije na severu Iraka, gde su danas vladine snage u žestokoj ofanzivi zauzele, naftom bogatu, pokrajinu Kirkuk, koja je dosad bila pod kontrolom Kurda. To je odgovor Bagdada na kurdski referendum o nezavisnosti, koji je održan prošlog meseca. Ta pobeda iračkih snaga je, međutim, delimično dovela u pitanje izvoz nafte iz tog regiona.
Irak je drugi po veličini proizvođač nafte u OPEK-u, koji obezbeđuje oko 14 odsto ukupnog obima proizvodnje kartela, a konflikt na severu zemlje mogao bi da ima direktan uticaj na tržište.
Izvoz nafte iz tog regiona, koji je iznosio 600 hiljada barela dnevno, sada bi mogao da se smanji na 450 hiljada, a to može da dovede do rasta cena „crnog zlata“. S druge strane, navode eksperti, jedan naftovod je pod kontrolom Kurda, pa će iračke vlasti sada morati ili da obnove svoj naftovod za izvoz nafte kroz Tursku ili da se dogovore sa Kurdima o deljenju prihoda.
Osim toga, na rast cena nafte na svetskom tržištu uticale su i izjave američkog predsednika Donalda Trampa o iranskom nuklearnom sporazumu.
Tramp je odbio da potvrdi da se Iran pridržava međunarodnog sporazuma o nuklearnom programu iz 2015. i zapretio je da će uvesti dodatne sankcije toj zemlji, što znači da su moguća ponovna ograničenja na kupovinu iranske nafte na svetskom tržištu.
Prema američkom zakonodavstvu, predsednik mora da na svakih 90 dana daje potvrdu da li Iran poštuje ovaj ugovor. Sada Kongres ima 60 dana da odluči da li će ponovo da uvede ekonomske sankcije protiv Teherana.
Treći faktor koji utiče na naftno tržište su tek započete zajedničke pomorske vežbe SAD i Južne Koreje u blizini obale Korejskog poluostrva, koje se održavaju u jeku napetosti između Vašingtona i Pjongjanga. Potencijalni sukob između SAD i Severne Koreje je faktor koji takođe „radi“ u korist povećanja cena strateških sirovina.
Na kraju, poslednje statistike govore o smanjenju broja radnika na američkim bušotinama, a osim toga beleži se i rast potražnje jednog od najvećih potrošača nafte — Kine.
Osim geopolitičkih faktora, ključnu ulogu na formiranje cena igraju i osnovni faktori, kao što su rast ili pad broja bušotina, balans ponude i potražnje itd.
Kako god bilo, mnogi analitičari sada predviđaju da je moguć skok cena „crnog zlata“ i da bi cena barela mogla da premaši cifru od 60 dolara. Oni smatraju da je to „samo pitanje vremena“, ali istovremeno ističu da će cene umnogome zavisiti od „nepredvidivih geopolitičkih faktora“.
„Geopolitički faktori su taktično pitanje, ali postoji i strateško pitanje. Radi se o tome da naftne rezerve moraju da se popune. Sada Rusija proizvodi jeftinu naftu, koja je otkrivena sedamdesetih i čak šezdesetih godina, i to joj omogućava da izdrži cenu od čak 40 dolara za barel. Ali, ubuduće će morati i da obnavlja rezerve uz pomoć novih nalazišta. Potrošnja nafte u svetu samo raste, a shodno tome rašće i cene. Od 2014. godine pratili smo trogodišnji period niskih cena, ali tako je bilo u svakoj krizi — i sredinom tridesetih i krajem osamdesetih godina prošlog veka, a ubuduće bi cena nafte trebalo da dostigne cifru od 70-75 dolara za barel, i na tom nivou bi trebalo da ostaje u narednih 20 godina. Mislim da je 2018. poslednja godina niskih cena. Nafta će i dalje zavisiti od geopolitičkih faktora, ali će generalno ostati na nivou od oko 60 dolara. Međutim, do 2022. godine cena nafte mora da skoči na 70 dolara za barel, zato što se njene rezerve na kopnu smanjuju, završavaju se i moraće da se izvlači iz arktičkog epikontinentalnog pojasa, a to raditi po ceni nižoj od 70 dolara prosto je neprofitabilno. Posle toga, kada se aktuelna kriza završi, nafta će prestati da interesuje medije u ovoj meri, i posle 2022. godine mi ćemo zaboraviti na nju i u medijima ona više neće biti senzacionalna vest“, kaže za Sputnjik Dmitrij Adamidov, nezavisni ekspert za energetiku.
Ima, međutim, i onih eksperata koji trenutno ne gledaju tako optimistično kada je reč o mogućem rastu cena nafte, ali ocenjuju i da je održavanje sadašnjeg nivoa dobar rezultat.
S druge strane, ruski ministar energetike Aleksandar Novak je saopštio da je Sporazum država OPEK-a i država proizvođača nafte o smanjenju proizvodnje „crnog zlata“ uvećao prihode ruskog budžeta sa 700 milijardi na bilion rubalja, a prognozirao je da bi cena nafte u 2018. godini mogla da se kreće u rasponu od 45 do 55 dolara po barelu. Ministarstvo ekonomskog razvoja, sa svoje strane, smatra da će cene u prvom kvartalu naredne godine biti stabilne, a da će zatim početi da padaju.
Novak je takođe ranije rekao i da Rusija raspolaže sa otkrivenim zalihama nafte i gasa za više od 50 godina.
Njegov zamenik Anton Injucin je nedavno naveo da cena proizvodnje jednog barela nafte u Rusiji trenutno iznosi između tri i osam dolara, i ocenio je da zbog toga „ruska resursna baza ostaje jedna od najkonkurentnijih u svetu“.
S druge strane, eksperti ocenjuju da rast cena nafte pomaže jačanju ruske rublje i uopšte ruskom budžetu.
„Ruski sistem oporezivanja je takav da našem budžetu odgovara viša cena nafte, jer se prihodi koji premašuju očekivanu cenu slivaju u budžet putem izvoznih carina i poreza na eksploataciju rudnog bogatstva. Taj sistem funkcioniše od početka dvehiljaditih godina. Naftnim kompanijama nije toliko važno koliko će nafta koštati, 50 ili 70 dolara, pošto one taj ’superprofit‘ daju u budžet. Budžetu odgovaraju cene nafte koje su više od 60 ili još bolje, od 70 dolara, jer to revitalizuje poslovnu aktivnost i utiče na rast standarda života ljudi. Ali, takav rast kakav je bio u periodu od 2004. do 2008, ne treba očekivati. To jest, Rusija će biti u situaciji u kakvoj je bila Evropa u periodu od 1998. do 2000: ništa kritično, ali viška para takođe neće biti. Što se tiče rublje, ako ne bude geopolitičkih potresa, povezanih sa odlivom kapitala iz Rusije, ona će u takvim uslovima biti stabilna“, zaključio je Adamidov.
