Gotovo nezapaženo je prošla vest od pre nekoliko dana da je odlazeći nemački ministar finansija Volfgang Šojble upozorio da bi zbog rasta javnog i privatnog duga i loših kredita svet mogla da zadesi još jedna finansijska kriza.
U intervjuu za „Fajnenšel tajms“ on je ukazao na formiranje novih tržišnih balona, podstaknutih novcem koji su u privredu upumpale centralne banke.
Šojble se praktično samo pridružio nedavnoj oceni nobelovaca da je nova svetska finansijska kriza neizbežna.
Za razliku od šefice američkih federalnih rezervi, Dženet Jelen, koja je krajem juna rekla da „za naših života više neće biti finansijske krize“, 18 dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju je mišljenja da svetu preti nova finansijska kriza poput one iz 2008. Ocenu Dženet Jelen ne deli ni šefica MMF-a Kristin Lagard, koja takođe ne isključuje novu svetsku krizu.
Na tradicionalnom godišnjem okupljanju nobelovaca ekonomista, koji je krajem avgusta održan u nemačkom gradu Lundau, laureat iz 2000. Amerikanac Danijel Makfaden je objasnio: „Mi danas nemamo odgovarajuće instrumente da bismo nestabilnosti nadgledali, regulisali i njima upravljali. Zbog toga je nova finansijska kriza jednostavno neizbežna“.
Njihove crne prognoze došle su samo desetak dana posle slične ocene Stiva Kina, ekonomiste sa Univerziteta Kingston u Londonu, koji je bio jedan od onih koji su predvideli veliku svetsku ekonomsku krizu iz 2007-2008. godine.
„Još jedna finansijska kriza mogla bi biti vrlo blizu ako se ne usvoji znatno drugačiji pristup. Previše smo usredsređeni na državni dug, ali pravi problem je onaj privatni“, objasnio je Kin.
Da li je svet, zabavljen krupnim političkim temama i konfrontacijama, prespavao prva nedvosmislena upozorenja zbog kojih bi opet mogao da bude nespreman za nove izazove poput onih iz 2008? Zašto nam se to dešava, šta je urađeno pogrešno?
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, nekadašnji guverner Narodne banke Srbije, Dejan Šoškić, za Sputnjik objašnjava da reforma u domenu regulacije finansijskog sistema u svetu koju je inicirala grupa 20 najrazvijenijih zemalja nakon izbijanja krize 2007-2008. godine kako bi se onemogućilo njeno ponavljanje, nije dala očekivane rezultate.
Nije se, kaže Šoškić, išlo dovoljno u pravcu razdvajanja onih funkcija u finansijskom sistemu koje su od opšteg značaja, kao što su primanje i čuvanje depozita građana i privrede i plaćanje, od onih aktivnosti koje su vrlo rizične.
Ono na šta upozorava ministar Šojble i grupa uglednih ekonomista, nobelovaca jesu nestandardne mere monetarne politike, kvantitativne olakšice, koje podrazumevaju veliko ubrizgavanje likvidnosti u finansijske sisteme određenih zemalja, tumači profesor Ekonomskog fakulteta..
Posledica tog štampanja para kojima je Evropska centralna banka svakog meseca otkupljivala u početku državne obveznice članica evrozone, a potom i kompanijske, kako bi upumpala sredstva u njihove finansije da bi podstakla privredu, u suštini je dovela do veštačkog obaranja kamatnih stopa.
To, objašnjava Šoškić, nosi veliki rizik da određene aktive dobiju nerealno visoke vrednosti, a to je ono što se zove finansijski mehur koji može biti u oblasti nekretnina, u oblasti hartija od vrednosti na berzama, ili druge finansijske imovine. A usled naglog pada nerealne vrednosti te imovine dolazi do pucanja finansijskog mehura. Upravo tako je počela prethodna svetska ekonomska kriza.
Ekspanzivna monetarna politika, koja je sprovedena pre svega sa ciljem da dođe do ekonomske aktivnosti nije donela dovoljan rast realne privrede, ukazuje Šoškić. Rast privatnog i javnog duga nije toliko strašan ako u isto vreme imate znatno veći rast privrede. Toga, međutim, nema u dovoljnoj meri, posebno u evrozoni, napominje on.
„Problem je što reformski proces nije završen, problem je što imate potencijal za kreiranje novih finansijskih mehurova i problem je što realni sektor ne raste dovoljno dinamično, posebno u Evropskoj uniji“, sažeo je nekadašnji guverner NBS koji smatra da nas u narednom periodu može iznenaditi vrlo ozbiljna finansijska nestabilnost.
Umanjenju rizika od izbijanja novih kriza pomoglo bi, kako kaže, ako bi se najznačajnije zemlje sveta, najverovatnije okupljene u G20, dogovorile da se zakonski uredi oblast globalne regulacije, ali i supervizije funkcionisanja finansijskog sistema.
I analitičar Foruma nezavisnih ekonomista, Borislav Borović, smatra da sve ide naruku tezi o izbijanju nove krize, jer se ništa, ili se malo toga promenilo u zakonskim regulativama država u odnosu na stanje pre krize.
Glavni uzroci nove krize su gotovo isti kao oni koji su izazvali krizu 2007-2008. A ona, po njegovom mišljenju, nije nikakva slučajnost ili greška, već scenario osmišljen na Volstritu, koji je malom broju ljudi doneo nezamislivo bogatstvo, a bedu milionima u svetu.
To raslojavanje i gomilanje bogatstva u savremenom kapitalizmu nije zasnovano na ekonomskim parametrima — produktivnosti, inventivnosti, znanju… već na činjenici da je sistem postavljen tako da je „kapital pobedio proizvodnju“, kaže za Sputnjik Borović.
Drugi uzročnik krize iz 2007-2008. godine koji nije otklonjen jeste ogroman globalni dug koji je, kako kaže, probio granicu 300 odsto globalnog BDP-a, što je neodrživo po svim ekonomskim parametrima. Sve države su dužnije danas nego pre krize 2008. godine, ističe sagovornik Sputnjika, ali i dodaje da nije problem samo javni dug, odnosno dug država. Privatni dug građana i kompanija, već je izvesno, toliki je da se ne može vratiti.
Borović ukazuje da je u svetu priznata finansijska kuća, holandska grupacija za bankarstvo i osiguranje ING, objavila da je ukupan globalni dug država, stanovništva i kompanija krajem 2016. narastao na najmanje 300.000 milijardi dolara, ne računajući dug u takozvanim nebankarskim finansijskim institucijama, poput hedž-fondova, osiguravajućih kompanija, privatnih fondova kapitala, brokera…
Njihov dug se, kaže on, procenjuje na čitavih 100.000 milijardi dolara. Ovaj bankarski sistem u senci uglavnom je neregularan, ali zakonski nesankcionisan, i zato mnogostruko rizičniji nego regularni zbog rizičnije poslovne filozofije zajmodavaca ovih sredstava.
Treći bitan uzročnik krize je što dug raste po većoj stopi od rasta privrede. Borović je to ilustrovao podatkom da je u 2000. godini na svaki dolar rasta BDP-a dug rastao po stopi od 2,4 odsto. Već u 2015, na svaki dolar doprinosa globalnom dohotku ta stopa rasta duga bila je 4,6 odsto.
I on, kao i Šoškić, ukazuje na nedostatak finansijske regulacije i kontrole.
„Finansijska deregulacija ′jaše′ u punom kasu po globalnom tržištu i očigledno nema namere da se kontroliše tok ovog virtuelnog kapitala. Istovetno kao pre deset godina i svetske krize, finansijski inženjeri se bave istim poslom (prevarama) kojim ponovo uvlače čitavu globalnu ekonomiju u novu krizu“, kaže Borović za Sputnjik.
