Na svoju nesreću, ali i nesreću celog sveta, oni koji imaju separatističke namere ne mare mnogo za tumačenja Ustava, čitanja zakona i sui generis, oni su sami sebi jako posebni i žele — posebnu državu.
I ima ih mnogo. U Španiji Katalonija ima oko sedam miliona stanovnika, Baskija više od dva miliona, Veneto u Italiji skoro pet miliona, Bavarska u Nemačkoj čak trinaest miliona ljudi, i mnogi drugi… Zajedničko svima njima je što imaju kapital, imaju istoriju, svoj folklor, oni znaju svoje granice, sve ono što Kosovo nije imalo, a danas imaju i ono što nikada nisu — imaju primer tzv. države Kosovo.
Naivno si, Evropo, mislila da će proći priča o „posebnom slučaju“. Da će udarac šakom o sto obuzdati separatističke ideje u tvom dvorištu. Lepo si ti to sve smislila, izglasala, upakovala u neke samo tebi znane pravne akte, upisala u nepostojeće rezolucije, proglasila „poseban slučaj“ i misliš — gotovo. „Odličan posao“, što bi rekli Amerikanci. Ali nešto si zaboravila jureći pravna akta. Ljudski faktor. Razum čini čoveka, ali ga osećaj vodi, kako je rekao Ruso. A onda svi akti padaju u vodu. Onda svako međunarodno pravo gubi smisao bez obzira na granice, i postaje mrtvo slovo na papiru. Onda jedino pravo ostaje pravo čoveka na izbor.
Ti, Evropo, nisi Amerika. Nemaš tu moć, ni taj uticaj na građane. Iako prekookeanska rođaka stoji iza tebe kao planina. A ni narodi vam nisu slični, nažalost. Ili na sreću. Ti imaš istoriju, draga Evropo. Imaš kulturu, imaš velikane, spomenike svih vremena… U imaš ljude koji sve to pamte. Ljude koji znaju kome pripadaju, za koju ideju su im preci ponosno krvarili. Iako danas mnogo manje nego juče — još uvek znaju da ne pripadaju njegovom visočanstvu — dolaru. A sa onima koji pamte mnogo je teže vladati, u stvari manipulisati.
„I valjanog čoveka dobra prilika pokoleba“. A ti si mu, Evropo, dala tu dobru priliku. Dala si mu „poseban slučaj“, dala si im Kosovo!
Zašto, Evropo?! Zašto si načela granu na kojoj sediš, za čiji ćar?!
Poseban slučaj, kažeš? Govoriš, a ni sama ne veruješ… A nisi ni svesna koliko istine staje u te tvoje dve reči. Da, jedinstven je toliko da ga ni celo čovečanstvo ne pamti. Sila od 750 miliona stanovnika je napala zemlju od svega desetak miliona. I to ne „negde tamo“, nego u tvom dvorištu. Jedinstven je jer su izvedeni najveći bombaški napadi od Drugog svetskog rata. Poseban jer za to nije postojala saglasnost Saveta bezbednosti UN. Da, unikatan je jer si pod izgovorom borbe za demokratiju i samu demokratiju ubila. Precrtala za samo 78 dana granice koje osvajači nisu mogli za pet vekova. Bez referenduma! Da, Evropo, istinu govoriš… Poseban je to slučaj.
Poseban je i tek po tome što državu dadoste siledžijama, ubicama dece i nejači, trgovcima ljudskih organa… Da li ti je falilo organa, pa zato?
Zašto si, Evropo, stvorila „državu“ u kojoj i tvoji ambasadori napuštaju sale jer im je ostalo bar malo stida i srama (ljudski faktor, koji si ti odavno amputirala, ne može se u akt staviti)? Zašto napravi tu „posebnost“, pa se iz nje danas regrutuju oni koji dižu u vazduh tvoje nedužne građane po Parizu, Madridu, Barseloni, Briselu, Londonu…?
Zašto si udahnula kiseonik terorizmu na svojoj teritoriji, Evropo moja? Protiv koga se to boriš i čije interese štitiš? Koliki je taj dolar kad je veći i od tvoje dece?
Zašto si napravila zemlju u kojoj biti nealbanac znači ne živeti, ili živeti do prvog precizno ispaljenog metka? Zašto dade pravo svojim parlamentima da je pored „posebnog slučaja“ zovu i „sirotište Evrope“? Da si umesto u bombe kojim si zasula KiM, uložila u njega, moglo je biti „utočište Evrope“. Umesto eldorada za narko-dilere, mogla si se pred svetom ponositi njegovom kulturnom baštinom. Znaš, svi oni manastiri iz 10. i 12. veka nisu bili zidani samo za Srbe, iako su ih Srbi zidali. I ti si se dičila njima. Više ne možeš. Oni kojima si dala vlast, sa posebnom pažnjom su ih zapalili. Neke sravnili do temelja. Nema ih više… Nemoj samo reći da si iznenađena zbog takvog epiloga. Znala si, Evropo, sa kim tikve sadiš. Znamo da si znala da separatističke ideje pomažeš, da ratne zločince braniš. Da je sve srpsko za tebe najjeftiniji trošak, da je zapaljena srpska kuća za tebe kao zapaljena baklja, da je srpski život vredan koliko i pasji. Znamo. Ali ne znamo zašto!
Sad gledaj kako „poseban slučaj" uzvraća udarac. Ti si mu dala mač i ideju na vijek i vjekova… Čuvaj glavu. Međunarodno pravo, iz iskustva znamo, ne pomaže. A Amerika ti je sve dalje…
