Inđić je, gostujući u „Sputnjik intervjuu“, ocenio da rizik predstavljaju i radikalni zahtevi na strani onih koji su za nezavisnost, koji traže efikasnu deklaraciju, dakle da Katalonija već kao samoproglašena država pregovara sa Španijom.
„Sa druge strane, španski centar je već povukao neke poteze koji su zabrinuli mnoge Katalonce. To su, pre svega, ekonomske sankcije i pretnje povlačenjem banaka, povlačenjem velikih firmi iz Katalonije, drugo, slanje vojske i specijalnih jedinica i u tome trvenju nisam siguran da li će jedna umerena opcija moći da prođe tako lako“, navodi naš sagovornik.
Na pitanje da li bi Pudždemon mogao da iskoristi okolnosti za cenjkanje kako bi izborio još veću autonomiju za Kataloniju, pre svega finansijsku, Inđić je naveo da je Španija propustila sve signale iz Katalonije da se razgovara, što se odnosi i na finansijsku autonomiju.
Inđić se slaže da Pudždemon suspendovanjem nezavisnosti na nekoliko nedelja pokušava da kupi vreme i zadržava one najekstremnije grupacije na svom političkom prostoru.
Međutim, ne očekuje da će Madrid prihvatiti poziv katalonskog lidera na dijalog, s obzirom na „tvrdu liniju Rahoja“.
„Sa druge strane, čuli smo i jednu zanimljivu poruku Ramona Tremosa, evroposlanika iz Katalonije, koji je rekao da bi Katalonija mogla da koristi slovenački model, znači da se na neki način proglasi nezavisnost, ali posle toga da se razgovara — u slovenačkom slučaju sa Beogradom. Tu se dobija neko vreme, nedelje ili meseci, da se nađe neki kompromis“, navodi gost Sputnjika.
On podseća da je već bilo i ponuda za posredovanje, mada se još ne zna tačno ko bi to mogao da bude.
„Katalonija jeste evropsko pitanje, jer to je problem secesija ili problem prava na samoopredeljenje koji se odnosi na sve zemlje koje su više-etničke, a u Evropi nema etnički čistih država. To je problem i Francuza, Britanaca, Italijana, a da ne govorim o Balkanu ili o Ukrajini“, napominje Inđić.
Prema njegovim rečima, ma kako se završila ova konfrontacija, to će biti velika tačka raskola u Evropi.
„Posle ovoga nema povratka i bilo bi normalno razmotriti mogućnost poštovanja autonomija, odnosno regionalnih identiteta u Evropi. O ovim temama razgovaralo se i u okviru Saveta regiona Evropske unije ove nedelje i nema sumnje da Evropa stiče žestoku osetljivost na ovu temu“, konstatuje Inđić.
Kako ističe, neke zemlje, koje imaju probleme kao Španija, ne žele da dođu u situaciju da otvore mogućnost pojave secesionističkih pokreta, na primer Francuska sa Korzikom ili Italija sa svojim severom.
„Situacija je zaista takva da traži najveću moguću intervenciju i debatu, to znači i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija — da se konačno vratimo na diskusiju šta znači pravo na samoopredeljenje i gde su nove granice, jer u jednoj demokratskoj Evropi, koja želi da prizna kulturne, nacionalne, etničke i verske identitete, vi pravo na opredeljenje ne možete da odlažete ili gurate u stranu“, smatra Inđić.
Pritom, nije slučajno što se uporno povlači paralela između Kosova i Katalonije, jer činjenica je da je presedan Kosova otvorio tu Pandorinu kutiju, kaže advokat i stručnjak za međunarodno pravo Slavka Kojić.
Čak i to što je Španija zamolila Srbiju da ne šalje pismo Evropskoj komisiji sa zahtevom da pojasni zašto je Kosovo „jedinstven slučaj“ za razliku od Katalonije, Kojićeva shvata kao priznanje da se među Katalonijom i Kosovom i te kako može praviti poređenje.
„Svi su sada svesni da su pravni argumenti, koji se nalaze u tom pismu, izuzetno jaki i neoborivi. Verovatno da bi sada u ovoj situaciji koja se dešava u Španiji, u Kataloniji, iznošenje tih jakih i neoborivih argumenata možda poremetilo neki tok stvari i zbog toga je najverovatnije odloženo slanje pisma, kako se sada ne bi uticalo na pokušaj smirivanja situacije u Španiji“, veruje naša sagovornica. Ona ponavlja da je u slučaju Kosova potpuno jasno da je prekršeno međunarodno pravo, da je primenjen dvostruki aršin i da je naša zemlja diskriminisana.
Na pitanje da li je moguće da sada, nakon Katalonije, neke države koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova preispitaju svoju odluku, Kojićeva kaže da je to stvar tih država.
„Pravna argumentacija za to postoji i to vrlo čvrsta. Treba ukazati na to da Član 103 Povelje UN predviđa da u slučaju da postoji nepodudarnost ili kolizija između obaveza koje proizilaze iz Povelje i obaveza nastalih na osnovu nekog drugog međunarodnog sporazuma, prednost uvek ima Povelja, to jest merodavne su obaveze iz Povelje. Međunarodni sud je takođe zauzeo stav da taj Član 103 Povelje zajedno sa Članom 25 obezbeđuje prioritet i prednost obaveza proisteklih iz obavezujućih rezolucija Saveta bezbednosti nad drugim obavezama“, objašnjava ona.
Podseća i da je jednostrano i nasilno proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine izvršeno kada je već uveliko na snazi bila Rezolucija 1244, koja jasno jemči teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, kao pravnog sledbenika Savezne Republike Jugoslavije.
„Inače, te odluke Saveta bezbednosti su pravno obavezujuće za sve članice Ujedinjenih Nacija, sve zemlje su dužne da ih prime i izvršavaju, što jasno stoji u Povelji Ujedinjenih nacija. Uprkos tome zemlje-članice Evropske unije su priznale nezavisnost Kosova, ponašale su se kao da Rezolucija 1244 ne postoji, čime su prekršile međunarodno pravo i to flagrantno“, zaključuje Slavka Kojić.
