Nagomilavanje NATO trupa u Poljskoj, Rumuniji i Litvaniji, prema tumačenju Milana Krstića sa Fakulteta političkih nauka, nema za cilj spremanje udara na Rusiju, već je razlog tome da se, uslovno rečeno, pokažu zubi.
„Cilj je da se odgovori na pritiske da Amerika bude čvrsta prema Rusiji, koji dolaze, pod broj jedan, iz samih Sjedinjenih Država i, pod broj dva, iz država u kojima se trupe nagomilavaju. U tim zemljama postoji, naročito u onima na Baltiku, čak i određena ruska fobija. I ta dva faktora, iz SAD i pomenutih zemalja, najviše utiču na to da je zapravo potrebno da se nešto uradi sa američke strane i u tom kontekstu se povećanje trupa na neki način pronašlo kao rešenje koje će da odgovori na te zahteve, a sa druge strane opet da ne destabilizuje previše odnose sa Ruskom Federacijom“, rezonuje Krstić za Sputnjik.
Napad je najbolja odbrana
Ni Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije povećanje broja NATO snaga za samo nedelju dana oko Rusije ne ocenjuje kao dramatično.
„Pre bih rekao da se radi o njihovoj reakciji na vojne vežbe koje je Rusija imala u zadnje vreme na svojim zapadnim granicama i naročito vojnim vežbama koje je imala u Belorusiji. Oni zapravo na taj način pokušavaju da homogenizuju svoje, pre svih, istočnoevropske partnere koji su u NATO-u, koji očigledno imaju strah, a sa druge strane remeti se pokušaj relaksiranja odnosa između Rusije i Amerike, koji su započeli Tilerson i nova američka administracija pod predsednikom Trampom, i stvara se atmosfera konfrontacije za koju ne verujem da neko planira da se pređe neka ozbiljna crta“, smatra Gajić za Sputnjik.
Takođe, dodaje on, i situacija u Ukrajina je rovita i na taj način oni šalju poruku i podržavaju režim u Kijevu koji očigledno sve više i više slabi i gubi kontrolu ne samo nad prostorima koji su proglasili nezavisnost od Kijeva, nego i nad ostalim regionima.
Vojne vežbe Rusije nisu u suprotnosti sa sporazumom NATO—Rusija, ali zato gomilanje NATO snaga jeste, saglasan je Gajić, ali kaže i da ruski manevri očigledno izazivaju veliki strah kod članica NATO u Istočnoj Evropi i zato onda Amerikanci podižu lestvicu i prelaze tu crtu, jer se kod njih stvara iracionalni strah.
„Ono što će se verovatno desiti jeste nastavak trke u naoružanju, jer je zapravo reč o situaciji bezbednosne dileme gde obe strane percipiraju da druga strana svojim naoružavanjem zapravo želi da se ponaša kao agresivni akter, a da su oni neko ko se brani“, ukazuje Milan Krstić.
Dok čekamo novi dogovor sila
Obe strane se tako međusobno percipiraju, ističe on, i zbog toga će u toj spirali samo nastaviti da se naoružavaju i da faktički smanjuju međusobnu bezbednost do nekog trenutka eventualnog postizanja dugoročnog kompromisa između Rusije i SAD, koji bi uzeo u obzir i interese Rusije u potezu oko njenih graničnih država, sa jedne strane, i koji bi, sa druge strane, involvirao i neko održivo zajedničko rešenje za Siriju u koju su upleteni i SAD i Ruska Federacija i brojni drugi akteri kao što je Iran.
Dakle, ističe Krstić, tek u kontekstu takvog opšteg sporazumevanja može da dođe i do smanjenja tih napetosti. Ugovori i dogovori mogu da budu poštovani samo onog trenutka kad je i jednima i drugima realno u interesu da ih ostvare.
„Kad dođe do tog nekog balansa interesa, a ja mislim da je taj balans interesa prilično blizu i da je neophodno da se sačeka da prođe vrlo izrazita antiruska politika, pa mogao bi neko da kaže i propaganda, koja postoji u američkim medijima i koja sprečava neke veće iskorake na tom pravcu u bilateralnim odnosima“, zaključuje Krstić.
