Samiti, konferencije, dugi pregovori, često izvan očiju javnosti, tamna odela, uzdržani osmesi, rukovanja sa distance, kratke, dvosmislene i nikada dorečene izjave…
Tako se uobičajeno zamišlja aktivnost diplomate.
Pod pojmom „diplomatija“ najčešće se podrazumevaju odnosi između državnih službenika, koji koriste određene veštine i znanja kako bi uticali na spoljnu politiku.
Međutim, diplomatija, i to nam pokazuje primer Ivice Dačića, ima i svoju neformalniju (neko bi rekao i vedriju) stranu. Dačić nije jedini ministar spoljnih poslova koji je zapevao. Dosta je sličnih primera u istoriji.
Bivši diplomata Zoran Milivojević kaže da se pre radi o neobičnijoj, nego o vedrijoj strani diplomatije.
„Da bi se stvorila relaksiranija atmosfera i da bi i dijalog bio mnogo relaksiraniji, a sve u funkciji da se, možda, i na jedan neposredniji način izraze interesi koji su prisutni u dijalogu koji je na dnevnom redu“, kaže Milivojević.
Milivojević napominje da se ne radi o pravilu, već o izuzetku koji demonstrira veću bliskost nego što bi nalagao susret ili što bi pretpostavljali odnosi između dve strane u tom trenutku.
Efekti takvog načina vođenja diplomatije sredstvima neuobičajenim za diplomatsku praksu mogu da budu pozitivni, nastavlja Milivojević.
„Kada su u pitanju ozbiljni partneri i kada predstoje ozbiljniji razgovori, smisao takvih poteza je da se druga strana više animira i odobrovolji da bi uspeh razgovora bio bolji za onu stranu koja primenjuje takve mere i metode. To je suština. Da se druga strana više odobrovolji, da joj se ide na ruku, da se pokaže veća prisnost i da joj se, možda, odvrati pažnja od osetljivih stvari, da se one izbegnu time što će se druga strana suzdržati da, možda, bude radikalnija i tvrđa u nastupu“, kaže Milivojević.
U zavisnosti od uslova i konkretnih situacija diplomatija može biti manje ili više formalna, kaže bivši ministar spoljnih poslova SRJ Živadin Jovanović.
Zna se da određene stvari u diplomatiji moraju da imaju strogu formu, kaže on. Diplomatska nota uvek se predaje u ministarstvu spoljnih poslova, a informacije o aktivnostima vlada traže se na odgovarajućem mestu.
Društveni život diplomata ima različite dimenzije i može da bude sastavni deo diplomatskih aktivnosti, ali to ima drugi značaj i može da bude dopuna u ukupnoj diplomatskoj aktivnosti, objašnjava Jovanović.
„Sa tim neformalnim aktivnostima uvek treba imati mere i usaglašavati sa konkretnim uslovima. Uvek je delikatno preterivati u iskazivanju bliskosti između zvaničnih predstavnika različitih vlada. Kao i u običnom životu, najbitnije je imati mere i dobro odmeriti prilike i konkretne uslove i tome prilagoditi svoje ponašanje, jer zvanični predstavnici su zvanični u svakom slučaju“, kaže on.
Diplomatija ima pravila i principe da bi akti i aktivnosti delovali uverljivo i ulivali odgovarajući značaj i poverenje u ono što se preduzima i govori, zaključuje Jovanović.
Stilovi i upotreba neformalnih sredstava u diplomatiji zavise od učesnika, kaže Milivojević i dodaje da ne postoje pravila koja bi ušla u diplomatske mehanizme kao važeća, već zavise od učesnika i koriste se u zavisnosti od njihovih afiniteta.
Kao što rekosmo, Dačić nije prvi ministar spoljnih poslova koji je uveo neformalno ponašanje u diplomatsku praksu. Kada je, početkom dvehiljaditih otišao u posetu Kini, tadašnji jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica dočekan je pesmom „Tamo daleko“, koju je na večeri otpevao kineski ministar spoljnih poslova.
I Hilari Klinton je, dok je bila državni sekretar SAD, na afričkoj turneji znala da zaigra u Južnoj Africi i Malaviju, ili u Kolumbiji.
Poznat je i slučaj ugandskog diktatora Idi Amina, koji je svoje goste voleo da zabavlja svirajući na harmonici, a možda najbolji primer neformalne diplomatije bila je „ping pong“ diplomatija, koju je početkom sedamdesetih godina prošlog veka osmislio tadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer kako bi otoplio odnose sa Kinom.
Razmena poseta kineske i američke stonoteniske reprezentacije rezultirala je posetom tadašnjeg američkog predsednika Ričarda Niksona kineskom komunističkom vođi Mao Cedungu. Komunistička Kina zauzela je, posle toga, mesto u Savetu bezbednosti UN, umesto Tajvana, koji je do tada bio zvanično priznat kao Kina, a SAD i Kina sklopile su savezništvo protiv SSSR.
Međutim, listajući udžbenike iz diplomatske istorije, upotreba neformalnih sredstava u diplomatiji ne preporučuje se često. Ona može da bude i znak slabosti jedne strane, a ako se upotrebljava isuviše često može da bude znak neozbiljnosti i nedostatka pravih argumenata.