Lepi maniri i domaće vaspitanje nalažu da se „prljav veš“ nikada ne iznosi iz kuće. To nepisano pravilo grubo je prekršila premijerka Ana Brnabić u utorak u Briselu, kada su je „preslišavali“ članovi Evropskog parlamenta.
Na pitanje britanske poslanice da prokomentariše negativnu kampanju u Srbiji protiv onih koji se bave istraživačkim novinarstvom, predsednica Vlade Srbije jednom polurečenicom zasenila je i potrla sve argumente koje je iznela u odgovoru.
Iz Brnabićeve je, između ostalog, „izletelo“:
„Smatram da u Srbiji postoji malo objektivnih novinara“.
Tom potpuno nepromišljenom, nezgrapnom i krajnje paušalnom ocenom, premijerka je pred predstavnicima svih članica Evropske unije, duboko uvredila čitavu jednu profesiju u Srbiji.
Jer, ako odemo korak dalje, pa ogolimo poruku predsednice Vlade pred briselskim birokratama i evropskim parlamentarcima, ona je, u stvari, rekla — većina srpskih novinara je neobjektivna.
To bi bilo gotovo potpuno isto kao da je pred strancima zvanično „tužakala“ srpske seljake da su nepismeni, vojnike da su neobučeni, policajce da su, na primer, nesavesni, sportiste da su lenji, umetnike da su nekreativni…
Koliko god da joj nedostaje političkog i diplomatskog iskustva, Brnabićeva bi morala da zna — to ne sme da se radi. U krajnjoj banalizaciji premijerkine poruke, ona je usred Brisela ponizila deo građana Srbije. Nonšalantno je poništila njihov rad. Zgazila trud. I to pred predstavnicima zapadnoevropskih zemalja čiji su mediji baš bili „objektivni“ prema Srbima sve ove godine.
Ostale ocene koje je iznela u svoju odbranu — da u Srbiji postoji više antivladinih medija, da ne vidi nedostatak istraživačkog novinarstva, da su svi nedeljnici izrazito kritički nastrojeni prema vlasti… Potpuno su legitimne, i ovde se ne bavimo time da li i koliko odgovaraju istini.
Ali, takvu vrstu ležernog i nepotkrepljenog uopštavanja koje nije zasnovano ni na kakvom empirijskom podatku — da Srbija ima malo objektivnih novinara — nijedan zvaničnik koji predstavlja zemlju u inostranstvu sebi ne sme da dozvoli.
Srpski novinari su, a to bi premijerka morala da zna, decenijama i godinama finansijski urnisani, otpuštani, pritiskani, ucenjivani, zastrašivani, hapšeni, pa i ubijani, i poslednje što im treba je da ih sopstveni državnici ogovaraju i ponižavaju po belom svetu.
Da je medijsko tržište u Srbiji neregulisano, da su žurnalistički kriterijumi sniženi, a vlasnici novina često skriveni u maglama sumnjivog kapitala, nije tajna.
Da se brojni formalni i neformalni centri moći svakodnevno obračunavaju preko novinskih stubaca, i to nam je poznato.
Da se vesti sve više pretvaraju u vulgarni i prizemni rijaliti, nije nikakvo otkriće.
Ali, i za ceo taj sunovrat veću odgovornost bi mogla da snosi i ova, kao i sve prethodne vlasti u Srbiji. Najmanje su za to krivi novinari.
Dokaz za to je i Skupština Srbije, koja se pretvorila u takav galimatijas svakovrsnog primitivizma, da se i rasprave pod vašarskom šatrom mogu nazvati akademskim u odnosu na parlamentarne.
Pa ipak, premijerka Ana Brnabić nije u Briselu izgovorila rečenicu:
„Nisu nam baš u Srbiji političari zlatni“.
