Zasedanje Parlamenta Katalonije, zakazano za danas u 18 časova, možda je najdramatičniji događaj u španskoj istoriji još od 17. jula 1936. godine, dana kada je počeo jedan od najkrvavijih građanskih ratova u modernoj istoriji.
Od odluke Generaliteta, kako se nazivaju institucije Parlamenta i Vlade u Kataloniji, zavisi i rasplet krize koja je izazvana raspisivanjem referenduma o nezavisnosti te španske pokrajine.
Kao jedna od mogućnosti navodi se da će Generalitet od centralnih vlasti u Madridu zahtevati povećanje stepena autonomije, po ugledu na autonomiju koju ima Baskija, još jedna od tri španske pokrajine sa širokom autonomijom (treća je Galicija).
Kada se govori o otcepljenju neke regije od matične države, uobičajeno je da se misli na unapređivanje i sticanje nacionalnih prava koja su u okviru te države negirana. Međutim, to nije slučaj ni sa Katalonijom, niti sa Baskijom.
U katalonskom slučaju radi se o novcu.
„Oni (Katalonci) se žale što više para iz Katalonije, kao najbogatije španske pokrajine, ide u državu. To je tačno, ali po tom principu i Kalifornija bi trebalo da se otcepi od SAD, jer ona finansira siromašnije krajeve. Zato i postoje država i njena solidarnost“, kaže nekadašnji dopisnik Tanjuga iz Španije Borislav Lalić.
On dodaje da je udeo Katalonije u španskom bruto nacionalnom dohotku sa 19 odsto, a njoj ostaje oko 16 odsto.
„To nije strašan procenat i to je u skladu sa solidarnošću koja postoji u svakoj državi na svetu. Mislim da ovo što Katalonci hoće vodi u veliku dramu sa Španijom. Ako ljudi u Kataloniji budu razumni i idu u povećanje stepena autonomije možda se rešenje može naći, ali samo pod jednim uslovom. Da ostanu u sastavu španske države“, kaže Lalić.
Kompromis između Madrida i Barselone je moguć, jer katalonski separatisti traže više prihoda da bi, kako kaže, postali država u državi.
Međutim, pitanje je hoće li Madrid pristati na to, nastavlja Lalić, jer Katalonija je više puta u istoriji pokušala da se osamostali i svaki put se to na dramatičan način završavalo u korist Španije.
„Moje je uverenje da se Katalonija ne može otcepiti od Španije ni u kojem slučaju iz dva razloga. Prvo, Španija to sebi ne može da dozvoli, jer po Ustavu Španije to ne postoji, u tradiciji te zemlje to ne postoji. Drugo, sve uspešne secesije u ovom vremenu dešavale su se uz podršku velikih sila. Takvu podršku Katalonci nemaju“, kaže Lalić.
Baskijska fiskalna autonomija jedna je od najvećih regionalnih autonomija u Evropi i datira iz 21. veka, a obnovljena je 1978. godine, posle smrti španskog diktatora Franciska Franka.
Prema sporazumu koji su baskijske vlasti sklopile sa Madridom, regionu ostaju na raspolaganju svi porezi čija će vrednost ove godine iznositi oko 13 milijardi evra, od čega će Madridu biti prosleđeno oko 800 miliona evra, kao godišnja kvota za pokrivanje nacionalnih troškova, kao što su odbrana ili infrastruktura.
Za razliku od Baskije, polovina poreza na prihod i dodatnu vrednost koja se prikupi u Kataloniji ide Madridu, a takođe i porezi koje plaćaju kompanije.
Katalonija dobija 58 odsto prihoda od brojnih drugih poreza, uključujući i poreze na alkohol i gorivo. Katalonija zadržava sav prihod od poreza na kocku, bogatstvo, nasledstvo i transport.
Za razliku od Katalonije, Baskija ima, ako ne dužu, a ono ekstremniju istoriju borbe za nezavisnu državu, začinjenu terorističkom organizacijom ETA, koja je tek 2011. godine objavila prekid oružanih aktivnosti.
Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Španije, ETA se tereti za ubistvo 821 osobe, od kojih je najspektakularnije ubistvo admirala Luisa Karera Blanka 20. decembra 1973. godine. Karero Blanko bio je španski premijer i važio je za najozbiljnijeg naslednika španskog diktatora, generala Franciska Franka.
Tim atentatom ETA je, u neku ruku, učinila uslugu celoj Španiji, jer Frankova diktatura više nije imala jaku ličnost za naslednika i otvorila je put za demokratsku tranziciju pod vođstvom kralja Huana Karlosa.
Pod Frankovom diktaturom i Katalonci i Baski trpeli su represiju i negiranje svojih nacionalnih prava i posle Kaudiljove smrti 1975. godine bilo je potrebno obnoviti prava naroda koji žive u Španiji, pogotovo zato što ETA u Baskiji nije jedina organizacija koja se bori za nezavisnost. Nekoliko lokalnih stranaka, i levičarskih i desničarskih, zalažu se za nezavisnost regiona. Sličan slučaj je i u Kataloniji.
Tokom demokratske tranzicije, s obzirom da se radilo i o obnovi monarhije, kao osnova za dobijanje široke autonomije uzete su stare feudalne privilegije regiona, ali je u obzir uzeto i to da su Baskija i Katalonija tokom građanskog rata bile republikanski bastioni, jer je španska republika tim regionima garantovala širok stepen autonomije.
Posebna pažnja posvećena je ekonomskoj samostalnosti autonomnih oblasti, ali kolika će fiskalna autonomija biti, zavisilo je od pregovaračkih sposobnosti lokalnih vlasti.
Španija je decenijama važila kao uspešan primer rešenja regionalnih i nacionalnih problema. Rešenja koja su primenjena u Španiji (regionalizacija države, širok stepen autonomije nacionalnim manjinama) pominjana su kao moguća rešenja za sve ostale države u Evropi sa sličnim problemima.
Međutim, kao što poslednji događaji u svetu pokazuju da ne postoje narodi koji pate od viška istorije, već da su svi narodi po tom pitanju slični, tako i primer katalonskog separatizma pokazuje da ni uživanje svih nacionalnih prava, kao ni raspolaganje ogromnim novčanim fondovima nisu dovoljni za odustajanje od separatističkih aspiracija.
Sa druge strane, iako Baski pomno prate događaje u Kataloniji i iako jedan (veliki) broj Baska podržava katalonske aspiracije, politika Madrida prema toj pokrajini dala je rezultate, pa prema poslednjem istraživanju Univerziteta Deusto iz baskijske prestonice Bilbaa tek 17 odsto Baska podržava otcepljenje svoje pokrajine od Španije, a manje od polovine birača zalaže se za održavanje referenduma po tom pitanju.
Politika Madrida omogućila je da Baskija postane region sa najvećim bruto nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika u Španiji. Sa druge strane, prema podacima španskog trezora, Katalonija svake godine plaća 10 milijardi evra više poreza nego što se vraća u njen budžet.
Pitanje je, međutim, da li je baskijski model u interesu madridskih vlasti, jer, prema istraživanju Španskog nacionalnog istraživačkog saveta (CSIC) iz 2014. godine, španska država bi u slučaju da na Kataloniju primeni taj model izgubila oko 16 milijardi evra (oko 13 odsto budžeta za iduću godinu). Tom kompromisu verovatno će se protiviti i drugi španski regioni jer bi to značilo smanjivanje njihovog udela u državnim prihodima.
Do sada je redistribucija prihoda iz budžeta vršena prema formuli koja favorizuje siromašnije regione. Podizanje stepena katalonske autonomije značio bi nestanak solidarnosti na nivou države.
Sa druge strane, potrebno je preseći Gordijev čvor u koji je Španija upala i svaki kompromis bolji je od zaoštravanja krize. Sada sve zavisi od toga šta će se dogoditi na sednici Parlamenta Katalonije i reakcije madridskih vlasti.
