Od pet zahteva (uređen birački spisak, zakonit sastav Gradske izborne komisije, jednak tretman stranaka u medijima, prekid zloupotrebe javnih resursa u kampanji, strani posmatrači) koje je opozicija iznela, a koji su povezani sa slobodnim i poštenim izborima, prema mišljenju Bojana Klačara iz Cesida, dva su sasvim realna da budu ispunjena, što se tiče vlasti.
„Tu pre svega mislim na legalno formiranje Gradske izborne komisije i pristup stranih posmatrača. Ne vidim nijedan problem koji bi trebalo da se javi, imajući u vidu da je zakon vrlo jasan kad je u pitanju Gradska izborna komisija, a strani posmatrači su bili i na prošlim predsedničkim i na prošlim parlamentarnim izborima“, dodaje Klačar za Sputnjik.
Nema skidanja kravata u kampanji
Jedan od ovih zahteva bi možda mogao delimično da bude ispunjen, pojašnjava dalje svoje stanovište programski direktor Cesida, a tu se pre svega misli na sređivanje biračkog spiska, u smislu da gradske službe učine napor u narednih nekoliko meseci da birački spisak dodatno prečiste, ažuriraju i da eventualno obrate pažnju na to koliko u njemu ima još nekih umrlih lica, što svakako predstavlja jedan od najvećih problema sa biračkim spiskom.
Kada su u pitanju treći zahtev, koji se odnosi na jednaku zastupljenost u medijima, i četvrti, da se zaustave takozvane funkcionerske kampanje, Klačar za Sputnjik kaže da, objektivno govoreći, u ovom momentu ne vidi to kao nešto što će vlast da uradi zato što to na jednoj strani traži zakonske promene, a na drugoj strani je potrebno da postoji i politička volja.
„Nisam siguran da u ovom momentu kod vladajuće koalicije postoji politička volja da dva važna resursa, a to su javni resursi i mediji, prepusti opoziciji. Mislim da to negde predstavlja one segmente za koje će opozicija morati da se bori, i zaista mi je veoma teško da zamislim da neko može da obezbedi da u ovoj kampanji imamo jednaku zastupljenost i da se vladajući funkcioneri liše te privilegije da u toku kampanje nastupaju i kao stranački i kao državni funkcioneri“, rezonuje Klačar.
Jedno je pitanje koliko su zahtevi opozicije realni sa stanovišta reakcije vlasti i spremnosti vlasti da se odrekne privilegovanog statusa vladajuće pozicije u toku izbora i izborne kampanje posebno, a druga je stvar, dodaje sa druge strane profesor na Fakultetu političkih nauka Zoran Stojiljković, koliko su oni samorazumljivi i opravdani sa stanovišta nekakve, hajde da kažemo, najšire javnosti, a posebno stručne javnosti.
„Pitanje i dilema koja postoji u političkoj čaršiji jeste da li se oko ravnopravnih i povoljnijih izbornih uslova može organizovati zajednička pozicija svih opozicionih snaga s pravom, a da ih inače programska pitanja ne spajaju nego razdvajaju, i je li onda ta vrsta eventualno orijentacije na bojkot delotvorna“, konstatuje Stojiljković za Sputnjik.
Neučestvovanje je duplo jalova rabota
Jeste važno obezbediti faktičko jedinstvo oko nečega što su elementarne demokratske pretpostavke, i to je potrebno opoziciji pa i demokratskoj javnosti i šire, napominje taj profesor, a s druge strane, bojkot se nikad nije pokazao posebno delotvornim jer uvek postoji jedan broj glasača koji misle da ne sme da se ne izađe na izbore, i onda se bez dovoljno kontrole onih koji ne učestvuju na izborima izlaznost može mnogo lakše naduvati. I kad onda na izbore izađe jedva neki procenat manje nego što inače izlazi, onda je pitanje šta ste postigli bojkotom.
„No, ako rezultate ne postižete bojkotom, to je svakako osnov za snažnu političku mobilizaciju, uključujući i protestne skupove i manifestacije sa tako samorazumljivim ciljevima, uz otpor vlasti da izađe u susret, onda je to nešto što u izvesnoj meri možete kapitalizovati“, ističe Stojiljković.
Da li zbog toga što procenjuje da neće biti bojkota izbora, vladajuća pozicija, prema tom mišljenju tog profesora, nije spremna da popusti.
„Mislim da i u ovako načetim demokratskim institucijama, ono što se zove blamiranje druge strane zato što ne zadovoljava osnovne demokratske institute može da bude delatno ako imate čime to da argumentujete i šta konkretno da tražite. Onda je to jedna stvar u odnosu na to kad imate samo načelne zahteve, pa onda lako može da vam se kaže da ste se okupili oko toga samo da biste po svaku cenu kritikovali režim i Aleksandra Vučića“, podvlači Stojiljković.
Što se tiče eventualnih posledica u slučaju odbijanja ovih zahteva od strane vlasti, Bojan Klačar sugeriše da je utisak da u opoziciji, makar u većinskom delu, nije realna ideja bojkota, jedino možda u manjem delu opozicije, onom koji gravitira oko Dveri.
Motivacija i samojačanje vidljivosti
„Činjenica je da ostatak opozicije verovatno ovim zahtevima ne pokušava samo da izvrši pritisak na Vladu Srbije, već i da pošalje određenu poruku međunarodnoj zajednici. Oni na neki način zapravo pokušavaju da uđu u predizbornu kampanju tako što će motivisati svoje ljude da kontrolišu izbore. S druge strane, prave visoko prisutnu tenziju na političkoj agendi kako bi eventualno vladajuća koalicija bila sprečena, ukoliko bi odlučila da na bilo koji način zloupotrebi izborni proces“, ukazuje Klačar.
„Verujem da opozicija većinski nije spremna da bojkotuje ove izbore“, posebno naglašava Klačar, „jer bi to zaista bilo politički neracionalno, imajući u vidu da je Beograd jedino mesto gde opozicija može da računa na bolji rezultat“.
„Prilično bi bilo nelogično da su izašli na predsedničke izbore, a da preskoče beogradske. Ako bi se to pak desilo, sasvim je sigurno da bismo imali određenu vrstu nestabilnosti, ali čak i kad se vratimo u prošlost pokazuje se da bojkot izbora nikada nije bio dobro rešenje za opoziciju, i negde verujem da će to i sad da prevlada kao većinski stav“, zaključuje Klačar.
