„Stanje u Srbiji je podjednako loše kao što je bilo devedesetih godina prošlog veka. Kad podvučete crtu od četvrt veka, što DSS-a, što Srbije, nemamo baš mnogo toga na šta možemo da budemo ponosni“, kaže u intervjuu za Sputnjik Miloš Jovanović, lider Demokratske stranke Srbije, koja je protekle nedelje obeležila 25 godina postojanja.
„Devedesetih godina smo se suočili sa raspadom Jugoslavije i to je bila istorijska prilika da zaokružimo i naš nacionalni prostor. Nažalost, to nismo uradili, sa malom zadrškom da je Republika Srpska jedna od tekovina tih radova koji su bili, podvlačim, nametnuti srpskom narodu. Od 2000. godine je bilo neke nade i najviše poverenja ulivao mi je Vojislav Koštunica, nisam bio poklonik DOS-a. Ako je nešto dobro urađeno to stavljam na račun Koštunice i to je neka tekovina koju mi kao stranka baštinimo — Ustav, Preambula i vojna neutralnost i to je stvar kontinuiteta“, ocenjuje Jovanović.
Mnogi zameraju da je izostao 6. oktobar?
— Ne smatram da je 6. oktobar bio nužan. Možda smo izbegli mnogo veće zlo kao na primer građanski rat. Da ostavimo po strani teritorijalnu celovitost i vrlo komplikovano geopolitičko okruženje, činjenica koja najbolje govori u prilog tome da je stanje loše kao i krajem devedesetih jeste da 50.000 ljudi godišnje, pretežno mladih, odlazi iz ove zemlje i to je nešto što svi koji se bave politikom treba da se zapitaju. To pokazuje da je Srbija sve samo ne sređena država.
Šta kao stranački lider nudite mladima da ostanu?
— Što se tiče novog DSS-a, imamo nešto što sam nazvao političkim trouglom. Na vrhu tog trougla je uređenje države i neodustajanje od Kosova i Metohije, koje bi moglo da nas uvede u dodatnu nestabilnost i verovatno do ratova. Drugim rečima, ne treba odmrzavati konflikt. Treći ugao tog trougla je saradnja sa EU, naročito ekonomska, ali punopravno članstvo ne. Uređenje države podrazumeva borbu protiv klijentelizma i korupcije kroz zakonske akte, ali jedna od najvažnijih stvari je promena političkog sistema. Partitokratija bi mogla da bude iskorenjena promenom izbornog zakonodavstva. Srbija ne može sebi da dozvoli da ima 300 stranaka, nisu nam potrebne bućkuriš koalicije. U partitokratijskom režimu država postaje plen stranaka, a onda nemate jake vlade i imate česte izbore. Sa tom pošasti su se Italija i četvrta Francuska republika borile promenom izbornog sistema. Većinski sistem je dobar, jer on ne krije stranačke aparatčike iza vođa, iza stranaka. Dok to ne uradimo ništa nećemo promeniti.
Šta je sa političkim programima?
— Mogu da imam najbolji program, ali u ovim pravilima igre ne mogu da ga primenim, osim ako dobijem 55 odsto glasova što je teško. Polazim od toga da dobar deo ljudi koji se bavi politikom ima interes Srbije u glavi, a ne samo lični, a kod nas u DSS-u je interes Srbije zaista na prvom mestu. Mi smo država sa sedam miliona stanovnika i niko ne može da me ubedi da ne možemo da napravimo funkcionalni sistem zdravlja, obrazovanja i auto-puteve, ali za to treba da postoji politička volja, sluh kod građana i medija. U predsedničkim demokratijama, ako izuzmemo autoritarne režime, političari imaju veliku odgovornost, ali ništa manju odgovornost nemaju ni mediji koji su danas podjednako loši u onom krajnjem ishodu kao i građani. Dakle, Srbi ipak moraju malo više da vode računa kako i za koga glasaju.
Dugo najavljivani unutrašnji dijalog treba da počne za koji dan. Hoćete li učestvovati?
— Dijalog treba da počne, ali niko ne zna kakav oblik treba da poprimi. Čini mi se da je Aleksandar Vučić maglovito ušao u tu priču i da ni sam ne zna kako to treba da izgleda. Njegove poslednje izjave da će Ministarstvo prosvete davati nekakvu logistiku, da će se svi pitati, pokazuje da to zaista počinje da liči na cirkus. U takvom formatu mi nećemo učestvovati, jer ne mislim da treba da zovemo lovačka i kulturno umetnička društva i mesne zajednice. Postoje institucije države — to su političke partije koje su ustavna kategorija, građani mogu da učestvuju u tome preko stranaka, a neposredno preko referenduma. Ako forma bude normalna, a to su političke partije, SPC i SANU, učestvovaćemo.
Šta očekujete da bude glavna tema tog dijaloga?
— Ako tema nije formulisana, onda tu nema dijaloga. To je onda jedna vazdušasta smesa, cirkus koji se pravi da bi se možda sakrila suština, da bi se možda medijski manipulisalo, da bi se žaba skuvala brže i lakše kako bismo napravili neki Briselski sporazum, drugi deo, i kako bi Kosovo ušlo u UN. Drugim rečima, kako bismo radili ono što nam je Volfgang Išinger još 2007. godine predstavio kao moguće rešenje, a to je potpisivanje međunarodno-pravnog sporazuma Beograda i Prištine po modelu dve Nemačke iz 1972. godine. To je neprihvatljivo, jer je to zapravo potpuno priznanje secesije KiM. Ne bežimo od dijaloga zato što imamo jasne stavove — od Kosmeta ne odustajemo. Ostavimo po strani naš nacionalni identitet i lignit, odustajanje bi predstavljalo tragično grešku, jer bi se vrlo brzo otvorilo pitanje „velike Albanije“, Makedonije, delimično Crne Gore i Republike Srpske. U narednih pet ili deset godina verovatno bismo imali rat na Balkanu, dakle, sasvim suprotno od onoga što Vučić pominje, a to je da zarad mira, naše dece i budućnosti treba da, kako on kaže, napravimo istorijski kompromis. Baš zarad svega toga sada ne treba odustati. Kao što se Republika Srpska Krajina branila u Sloveniji, kao što se Kosovo branilo u Republici Srpskoj Krajini, tako se danas Raška brani na Kosovu, a Vojvodina u Raškoj. Nijedan narod nije imao srećnu budućnost tako što se povlačio, evakuisao svoju vojsku i odustajao od svojih teritorija, a Srbi to rade već 15, 20 godina i ništa nam to nije pomoglo.
Šta sa vojskom Kosova?
— Možemo da se borimo protiv vojske Kosova, ali mi ništa nismo radili do nje ne dođe. Morate da pojačate ulog, morate da jačate i svoju vojsku, morate ponekad da dignete glas, što mi nikad ne radimo — kad to vlast uradi onda je to više fingiranja radi. Da li se to može sprečiti — ja nisam siguran.
Da li je donošenje zakona o braniteljima u Hrvatskoj pravi put za pomirenje u regionu?
— Naravno da nije. Dovoljno znam hrvatsku istoriju da bih znao šta misle o nama i znam da će se to teško promeniti. Oni su izgradili nacionalni identitet na ksenofobiji što dovodi do Jasenovca. Srbi su ozbiljan narod sa bogatijom istorijom, plemenitiji smo da bi na taj način gradili identitet. Mi smo sigurni u sebe, nama je ostavljen jedan Hilandar. Sa druge strane, Hrvatska je dugo imala glavni grad u drugim državama — Budimpešti, Beču, Beogradu, a danas u Briselu. Naravno da zakon o braniteljima nije put ka pomirenju, ali nisam siguran da se u bivšim jugoslovenskim državama priča o toj „jugosferi“, to je boljka dela srpske elite. Kod Srba postoji anacionalna crta koja je van okvira svoje nacionalne kulture i svoje države tražila neku vrstu spasa. To je nekada bila Jugoslavija, danas je to Evropska unija.
Rekli ste da za današnje stanje ugroženosti države i građana odgovornost snose podjednako sve stranke čija je politika utemeljena na odanosti evroatlantskoj zajednici. Da li možete da pojasnite tu spregu?
— Rekao sam da tu odgovornost snosimo svi, jer je to generacijsko pitanje. Ne možete da pobegnete od svog deteta kad vas sutra pita: „Tata šta si radio dok je Kosovo sticalo nezavisnost?“. Vodim stranku koja je bila i biće značajna za Srbiju, ali za ovu zemlju smo svi odgovorni. Zbog toga što pre treba da izađemo iz partitokratskog strančarenja. Naš put je saradnja sa EU, ali ne članstvo, jer je ona na zalasku i ima ozbiljne probleme. Osim toga, punopravno članstvo nas obavezuje da priznamo Kosovo. Tu postoji međutim i psihološki fenomen — da ne možemo ništa sami da uradimo, i tu je predsednik Srbije u kontradikciji. Priča kako smo lenji i navodi da na Zapadu mnogo rade. On nema poverenja da naš narod može nešto sam da uradi. Onda ima ideju da ćemo se upristojiti i modernizovati pukim prepisivanjem regulative EU, bez ikakvog promišljanja. To je šarena laža. Ne treba nam punopravno članstvo, jer moramo da shvatimo da nam ništa sa neba neće pasti, niti će nam iz Brisela biti dano. Ne mora meni Venecijanska komisija da kaže kako Ustav Srbije treba da izgleda. Ja to znam. Ako glasači to ne dele, imaćemo sudbinu mrtvog lista na vetru.
Čekaju nas beogradski izbori, da li i sa kim izlazite?
— Privodimo kraju pisanje programa za Beograd, a niko me ne pita za njegov sadržaj, već samo za kolonu. To govori o izopačenosti našeg izbornog sistema. Što se koalicija tiče, bilo bi potpuno logično da novi DSS koji je završio smenu generacija, koji ima nove ljude i puno energije, izađe sam na izbore. Međutim, pošto je ova vlast namerila da dovrši secesiju KiM, posao koji se nama nikako ne sviđa, trebalo bi jačati blok stranaka koje imaju slična ili ista uverenja po tom pitanju. Dakle, to su Dveri, Milan Stamatović i svi drugi koji smatraju da Srbija može da se razvija samo osloncem na sopstvene snage u saradnji sa svima, da ne odustaje od Kosmeta, da promisli svoj evropski put i da, dok sve to radi, jača sopstvene institucije — „u se i u svoje kljuse“. Kada su u pitanju izborni uslovi, koji su sve samo nisu zadovoljavajući, tu je DSS otvoren da razgovara sa svima, pa i sa Sašom Jankovićem za koga inače smatramo da nam je politički protivnik.
