Američkom politikom prema Srbiji, BiH, Makedoniji i Evropi rukovodiće Ves Mičel, posle odluke Senata da dâ saglasnost da baš on bude postavljen za novog pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. U njegovoj nadležnosti osim pobrojanih država biće i odnosi sa Rusijom.
Mičel pripada novoj mlađoj generaciji američkih neokonzervativaca, do sad je osnovao i vodio jednu spoljnopolitičku nevladinu organizaciju pod nazivom Centar za analizu evropske politike i prema mišljenju analitičara Saše Adamovića, izgleda da do sad nije radio u državnoj administraciji, odnosno da nema iskustva u obavljanju državnih poslova.
Geopolitika kao posao i kao hobi
„Međutim, sa druge strane, mogli bismo reći da je on intelektualac kad je u pitanju bavljenje spoljnom politikom. Koautor je i dve knjige o geopolitici, koja mu je posebna oblast interesovanja. Zanimljivo je da jednu od njegovih knjiga voli da citira aktuelni savetnik za nacionalnu bezbednost general Herbert Rejmond Mekmaster. Možda bismo mogli i da posumnjamo da je Mičel neko ko dolazi u Stejt department po želji ili uticaju generala Mekmastera“, precizira Adamović za Sputnjik.
Ako bismo pravili poređenje sa, na primer, njegovom prethodnicom na tom mestu, još u vreme administracije Baraka Obame, Adamović sugeriše da i Viktorija Nuland dolazi iz jednog sličnog spoljnopolitičkog miljea, odnosno, i ona je deo tih neokonzervativnih struktura kao i njen muž Robert Kejgan, čuveni neokonzervativac.
Napravimo li analizu onoga o čemu je pisao Ves Mičel, ističe Adamović, videćemo da suštinske razlike između onoga što je zagovarala Viktorija Nuland ili, u ovom momentu nama poznatiji, Brajan Hojt Ji koji često dolazi u ove naše krajeve, u stvari neće ni biti.
„Ono o čemu je u svojim knjigama ili o čemu je u svojim javnim nastupima govorio Ves Mičel pokazuje da je on čovek koji zauzima, kako bi se to u Americi reklo, čvrst ili oštar stav prema Rusiji, a mi bismo to mogli da prevedemo kao neprijateljski stav prema Rusiji“, napominje Adamović.
Novi pomoćnik državnog sekretara SAD je, dodaje dalje Adamović, neko ko je svestan opadanja američke moći u svetu i tvrdi da nove, autoritarne države u usponu, kako ih on naziva, poput Rusije, Irana i Kine, žele da iskoriste taj pad američke moći i da u jednom posthladnoratovskom periodu obnove svoju nekadašnju veličinu, odnosno da žele da vode osvetoljubivu spoljnu politiku.
Granične savezničke mreže odbrane
„Mičel kao neprijatelje amerike percipira pre svega Rusiju, Iran i Kinu i njegova želja ili njegov geopolitički koncept, koji predlaže u svojim knjigama, jeste da se od Baltika pa sve do Južnog kineskog mora stvori jedan jak sistem, kako on to kaže, graničnih savezničkih mreža kojim bi se suprotstavio rastućoj moći Rusije, Irana i Kine“, ukazuje Adamović.
Govoreći načelno o tome koliko politika velikih država ili njihovih saveza zavisi od ličnosti koje ih sprovode, Adamović kaže da postoje slučajevi kad je važna i ličnost onoga ko zastupa ili sprovodi određenu politiku ili određene spoljnopolitičke koncepte, ali je naravno mnogo važnije to, kako jedna država, jedna velika sila vodi politiku. Tek potom se, dodaje sagovornik Sputnjika, određene sličnosti, u skladu sa svojim znanjima ili sposobnostima, uklapaju u sprovođene te politike onako kako neka država doživljava svoj nacionalni ili državni interes.
Očekivali smo, podseća Adamović, da će Donald Tramp, s obzirom na ono što je govorio u predsedničkoj kampanji i posebno što je naglašavao da je čak i kad je u pitanju spoljna politika najvažnije to da Amerika bude na prvom mestu, i da brine pre svega o svojim spoljnopolitičkim interesima.
„Za jednu silu je sasvim moguće, pogotovo u regionima koji nisu toliko važni ili nisu shvatili da su najvažniji među spoljnopolitičkim prioritetima te sile, da se po inerciji nastavi politika iz možda nekog prethodnog perioda i politika prethodne administracije“, rezonuje Adamović.
Sa druge strane, dodaje on, jako je važno za državu poput Srbije da ne posmatra pasivno ono što se dešava u spoljnoj politici velikih država od kojih i te kako zavisi sudbina jedne manje države i da u skladu sa tim počne da sprovodi onu politiku koja bi jednu veliku silu „naterala“ da preispita dosadašnju politiku u određenom delu sveta.
„Kad je u pitanju srpska politika prema SAD potrebno je da ne prihvatamo pasivno ono što dolazi sa te strane, već da formulišemo takvu spoljnopolitičku agendu, koja će, uslovno rečeno, primorati SAD na preispitivanje dosadašnje politike“, podvlači Adamović.
Naravno, kad je u pitanju Rusija kao velika sila i u ovom momentu kao jedan od najvažnijih geopolitičkih igrača u svetu, jako je važno, smatra Adamović, da uzimajući u obzir sve okolnosti, zna ko su ti ljudi koji će ubuduće u Trampovoj administraciji oblikovati politiku prema Rusiji i da prateći sve to, formuliše odgovore na spoljnu politiku sa kojom će se suočavati u budućnosti.
