Izrael komada ljutog neprijatelja i stvara udarnu pesnicu na Bliskom istoku

Kurdi su najbrojniji narod na svetu koji nema svoju državu. Razbijeni u četiri države — Irak, Iran, Tursku i Siriju — uvek su se u njima osećali kao građani drugog reda.

„U Iraku, koji je osnovan 1922. godine, od prvog dana njegovog postojanja do danas kurdski narod nije imao mogućnost da vodi miran život sa arapskim stanovništvom na zajedničkoj teritoriji. Borba za autonomiju trajala je 40 godina. Tokom tog perioda bilo je porušeno 5.000 kurdskih sela. Poslednja kap je bio masakr u Halabdži 1988. godine. Nakon 2001. godine, posle obaranja Sadama Huseina, na teritoriji gde živi kurdsko stanovništvo stvorena je federalna struktura“, objasnio je Sputnjiku Mustafa Šafik, savetnik premijera Iračkog Kurdistana Nečirvana Barzanija.

Irački Kurdi, kao saveznici Amerikanaca, za poslednjih 15 godina uspeli su da formiraju sve državne institucije i već se osećaju i ponašaju kao nezavisna država. Irački Kurdistan ima svoj parlament, oružane snage (200.000 pešmerga), graničnu i carinsku službu, vize, zakone i specijalne službe. Direktnih budžetskih odnosa između Bagdada i Erbila odavno nema. On je tipično naftna država u kojoj se skuplja vrlo malo poreza i naloga, dok se budžet puni od prodaje nafte. Istina, još uvek se koristi irački dinar pri plaćanju, ali se uplate mogu vršiti i u dolarima.

U Erbilu su otvorene mnogobrojne diplomatske misije stranih država, uključujući SAD, Britaniju, Finsku, Rusiju, istina na nivou konzulata, ali mnogi tamo imaju i vojne savetnike. Na teritoriji Iračkog Kurdistana se nalaze i američki specijalci i avijacija američke koalicije, kao i turska vojska, što se ne dopada vlastima u Bagdadu, ali tu ne mogu ništa.

„Formiranje kurdske države neće značiti da ćemo tražiti davanje nezavisnosti i Kurdima u Turskoj, Iranu i Siriji. U svim tim državama vlada demokratija i postoje demokratski predstavnici Kurda. Mi poštujemo njihov izbor i volju i ne mešamo se u unutrašnje stvari drugih država“, rekao je za Sputnjik savetnik predsednika parlamenta Kurdistana Tarek Džavhar.

Treba napomenuti da ne postoji jedinstvo kod Kurda. Irački, sirijski i turski Kurdi su u suštini različiti narodi. Na primer, jezik iračkih Kurda je sorani, koji se piše arapskim slovima, dok je jezik svih ostalih Kurda kurmandži, koji koristi latinicu. Osim toga, kod iračkih Kurda je tradicionalan muslimanski i plemenski način života, dok je kod sirijskih i turskih, pod predvodništvom Radničke partije Kurdistana, svetovni tip — čak se zalažu za ravnopravnost žena. Da ne govorimo o tome da irački Kurdi imaju odlične diplomatske i trgovinske veze sa Turskom, dok su sirijski Kurdi sa njima u večnom ratu.

Izrael na granici sa Iranom

Najeksponiraniji pristalica nezavisnosti Iračkog Kurdistana poslednjih dana je Izrael. Jedan od razloga podrške Tel Aviva ovakvim manjinama u regionu je obezbeđivanje saveznika koji može nivelisati neprijateljske akcije na primer Irana, Iraka, a i Sirije.

„Irački Kurdistan može da bude 'oči i uši', a i 'pesnica' (završna faza neke specijalne operacije). Izrael je radio na tome da se osnuju službe koje bi mogle da vrše funkcije kontraobaveštajne službe, čisteći teritoriju od neprijateljskih elemenata, kao i obaveštajnu funkciju. Postoji tu još jedan momenat. Otcepljenjem (teritorije Kurdistana) od Bagdada, Bagdad gubi ozbiljne zalihe nafte. Ne treba zaboravljati da je u svoje vreme, uglavnom za vreme Sadama Huseina, Izrael smatrao svojim glavnim neprijateljem Irak, uzimajući u obzir vojsku i novčane resurse Sadama Huseina. Ta država je sada u suštini uništena, od nje je otcepljeno ozbiljno parče, izgubljene su kirkutsko-mosulske zalihe nafte. Sada je sve za Izrael odlično, idealno. Nekadašnjeg protivnika više nema, niti će ga skoro biti. Ostaje samo da se što brže ojača ova teritorija, da se osposobi za pružanje otpora spoljnjem pritisku, da se zabije klin tako da se ona više nikad ne zbliži sa Bagdadom“, smatra ekspert ruskog Instituta za Bliski istok Sergej Balmasov.

Naravno, obuzdavanje Iraka je istovremeno i obuzdavanje Teherana. Iran se plaši da bi Kurdistan mogao dati Izraelu mogućnost direktnog izlaska na iransku granicu. Tel Aviv je tamo oduvek imao jak uticaj, tim pre što su tamo živeli kurdski Jevreji koji su se sredinom 20. veka preselili u Izrael i sada tamo broje oko 100.000 ljudi. Osim toga, Izrael u Kurdistanu vidi odskočnu dasku za akcije protiv Irana.

Iranske specijalne službe već sumnjaju da Erbil (prestonica Iračkog Kurdistana) pomaže kurdsku partiju na njegovoj teritoriji, što ne čudi s obzirom na nezdrav odnos između njih i šiita koje podržava Iran u onim provincijama na koje irački Kurdi ima svoje aspiracije (Kirkuk). Poslednje dve godine, u celom nizu provincija bili su ozbiljni sukobi sa tim Arapima šiitima, koji su pokušali da ospore uticaj Erbila.

Interesantno je da samo u ovom delu Bliskog istoka sa oduševljenjem govore o Izraelu.

„Ako pitate Kurde o tome kakav Izrael ima uticaj tamo, oni su oduševljeni njime izahvalni su mu. Mnogi govore da se na prvi pogled izraelska pomoć ne vidi, ali da svi osećaju prijateljsku ruku onih zemalja koje su je prve pružile. Odnosno, kakvi god da su politički motivi, većina Kurda se vrlo pozitivno odnosi prema Izrealu“, kaže Balmasov.

Izraelske specijalne službe preko Kurdistana imaju direktan pristup teritorijama Irana i Iraka, što u slučaju velikog rata može predstavljati ozbiljan faktor.

Priznanje — samo formalnost

Nema sumnje da, u slučaju da referendum bude završen sa pozitivnim ishodom, što se i očekuje, Kurdistan praktično niko neće odmah priznati. Od bliskoistočnih država on može da računa na Izrael i Ujedinjene Arapske Emirate. Mada, ko zna, ako Rijad odluči da ga prizna, a trenutno se drži neutralno, moguće je da će to pokrenuti lanac priznanja, makar sunitskog sveta.

„Poziv na referendum ne znači brzu nezavisnost. Nakon njegovog završetka imaćemo ozbiljan dijalog sa Bagdadom kako bismo se dogovorili o novoj formuli saradnje. Varijanta može biti i konfederacija. Ako ne, razmotrićemo potpunu nezavisnost i stvaranje kurdske države — to je naše pravo“, rekao je Tarek Džavhar.

Imajući u vidu da se u ovom području nalaze američka vojska i avijacija, ne treba očekivati da može doći do invazije okolnih država na Irački Kurdistan. Irak, iako je protiv komadanja svoje države i mnogo je bolje naoružan od Kurda, ne bi mogao da odoli odredima pešmerga koji brane svoje ognjište. Jedva je uspeo da se izbori sa šakom terorista u Mosulu, i to uz svesrdnu pomoć Amerikanaca. Ni Iran nije zainteresovan za rat, sve dok Erbil ne pokuša da digne na ustanak milione Kurda u Iranu, a i trenutno je zauzet ratom u Siriji i nije mu u interesu da otvara drugi front.

Turska bi, čini se, mogla najoštrije da reaguje, ali njihov lider Redžep Tajip Erdogan je u prijateljskim i poslovnim odnosima sa porodicom Barzani — imaju zajedničke poslove vezane za naftu. Prema pisanjima medija, od prodaje iračke nafte Erdoganova porodica je zaradila više milijardi dolara. Iz Iračkog Kurdistana se nafta izvozi u Tursku, dok turske građevinske kompanije grade Erbil.

Ne treba očekivati da će se nešto kapitalno promeniti nakon referenduma 25. septembra. Bliski istok se i bez ovog događaja nalazi u potpunom haosu. To što Izrael svesrdno podržava stvaranje nove i trenutno jedine savezničke države u arapskom svetu ne treba da čudi. Nije lako opstati u arapskom „moru“, kada svakodnevno čujete sa različitih strana pretnje. Iran je takoreći došao na izraelsku granicu (trenutno izraelski odredi ratuju na strani sirijskog predsednika Bašara el Asada, a tu je i proiranski Hezbolah), a sada Izrael preko svog saveznika izlazi na iransku granicu.