„Preventivni udar“ — dve reči koje se poslednjih nedelja često čuju u štampi, na Bliskom istoku je uobičajena pojava. Izrael već duže vreme „preventivno“ bombarduje skladišta oružja organizacije Hezbolah u Siriji, položaje Hamasa u Palestini i preti istom merom Iranu koji se već odomaćio u Siriji i time prišao granicama jevrejske države. Sa izborom predsednika SAD Donalda Trampa, Izrael je našao vernog saveznika protiv svog zakletog neprijatelja i čini se da sve ide ka konačnom obračunu sa Teheranom. To se najbolje vidi po cilju prve inostrane turneje Trampa: Saudijska Arabija — Izrael — stvaranje koalicije protiv „prestonice“ šiita.
Međutim, to što se Iranu stavlja na dušu kao najveći greh Izrael još odavno razvija — nuklearni program, štaviše, on se smatra šestom nuklearnom silom u svetu.
Izraelski nuklearni program je počeo još dalekih 50-ih godina prošlog veka pod rukovodstvom tadašnjeg premijera Davida ben Guriona i Šimona Peresa. Upravo Peres je formulisao izraelsku politiku „nuklearne neodređenosti“: ostajući izvan okvira neširenja, Izrael niti potvrđuje niti negira posedovanje nuklearnog oružja. Kasnije je izraelska vojna doktrina dopunjena doktrinom Begina, koja je postala zvanična nakon izraelskog vazdušnog udara na irački istraživački centar „Osirik“ 1981. godine. Tada je izraelski premijer Menahem Begin izjavio da će Izrael blokirati svaki pokušaj svojih neprijatelja da proizvedu nuklearno oružje.
Interesantno je da Izrael nije postao nuklearna sila zahvaljujući Americi, kako bi se mislilo, već zahvaljujući Francuskoj.
„SAD uopšte u tome nisu učestvovale. U to vreme, one su imale veoma čvrst stav kada se govorilo o širenju nuklearnih tehnologija. Od 1968. godine bile su deo dogovora o neširenju nuklearnog oružja, dok su se tom dogovoru Francuzi pridružili tek 1992. godine — Francuzima su ruke bile odrešene, dok su Amerikanci imali međunarodne obaveze, kao i Velika Britanija. Francuska i Kina su se pridružile ovom dogovoru tek 1992. godine“, rekao je za Sputnjik bivši načelnik Glavnog štaba Strateških raketnih snaga Rusije, general-pukovnik Viktor Esin.
Izrael nikad nije ni priznao ni negirao posedovanje nuklearnog oružjea.
„Postoji izraz: posedovati nuklearno oružje ispod žita. To ima veze sa unutrašnjom politikom koju sprovodi Izrael. On se nalazi u okruženju arapskih država i ne želi da i one dođu posed nuklearnog oružja, zato i ne priznaje“, smatra ruski general u penziji.
Međutim, ono što se sa sigurnošću može reći jeste da Izrael poseduje najjači raketni potencijal na Bliskom istoku. Ekspertska analiza struktura izraelskih oružanih snaga pokazuje da država raspolaže nuklearnom trijadom, oslanjajući se na nosače dvostruke namene: taktičke avione, mobilne raketne komplekse i dizel-električne podmornice. Ako se govori o dometu balističkih raketa, Izrael može da dobaci do svog najvećeg neprijatelja — Irana.
„Raketni kompleksi koje oni poseduju, između ostalih ’Jerihon 2‘, pokrivaju ovaj opseg, pokrivaju čitavu teritoriju Irana. Osim toga, avijacija takođe može da doleti — F-15 i F-16 američke proizvodnje imaju sertifikat za nošenje nuklearnog oružja, nuklearnih bombi“, kaže Eskin.
Može se zaključiti da Izrael poseduje širok spektar nestrateških sredstava dostave nuklearnog oružja i, po regionalnim merama, solidan nuklearni arsenal.
Interesantno je da Izrael nikad nije testirao nuklearno oružje na svojoj teritoriji. Postoje sumnje da je zajedno sa Južnoafričkom Republikom izveo testiranja 1979. godine u južnom delu Indijskog okeana, ali nikad na svojoj teritoriji. I nikad nije zvanično bio uhvaćen.
Za razliku od Severne Koreje, on nikome ne preti svojim nuklearnim arsenalom, iako je okružen sa pola milijarde neprijateljski raspoloženih Arapa. Izrael, naravno, raspolaže strategijom koja propisuje uslove u kojima ovo strašno oružje može biti upotrebljeno.
„Ona se naziva ’Sudnji dan‘. Oružje će biti upotrebljeno kada zapreti opasnost po samo postojanje izraelske države. Dakle, samo u cilju zaštite“, naglasio je general. Nema sumnje da će u tom slučaju region biti pretvoren u pepeo.
Izrael je posedovao nuklearno oružje i za vreme šestodnevnog rata 1967. godine protiv Egipta, Jordana i Sirije, ali ga nije upotrebio.
„Tada jedna ili dve nuklearne bombe nisu bile dovoljne. Uz to, nije postojala pretnja. Pretnja je kada se dešava invazija na teritoriju, kada se trupe približavaju prestonici i slično. Toga tada nije bilo. Taj rat se završio u korist Izraela, uz korišćenje običnog naoružanja“, kaže Esin.
Međutim, 1973. godine, za vreme rata protiv Egipta i Sirije, kada je država već posedovala 13 nuklearnih bombi, ministar odbrane Moše Dajan i premijerka Golda Meir su razmišljali, našavši se u vrlo teškom položaju, da izvrše demonstraciju svog nuklearnog potencijala. Samo zahvaljujući činjenici da je izraelska vojska uspela da odbije arapski blickrig, do toga nije došlo.
Danas, Izrael ima ogroman nuklearni arsenal, a do kog stepena je Teheran došao u razvoju svog nuklearnog programa, teško je reći. Prema podacima Tel Aviva — na samom je kraju. U septembru prošle godine, nakon hakovanja pošte bivšeg državnog sekretara SAD Kolina Pauela (2001-2005) otkriveno je pismo u kojem Pauel navodi da „Iranci ne mogu da iskoriste nijednu (bojevu glavu) čak i ako je dobiju, jer momci u Teheranu znaju da ih Izrael ima 200, a mi 1.000“.
Međutim, Izrael ne može da ne bude zabrinut zbog porasta uticaja Teherana, i zato šalje pozive na sve četiri strane za stvaranje fronta protiv ovog šiitskog centra. Videćemo kakav će biti rezultat Trampove posete Rijadu i Jerusalimu.
U svakom slučaju, međunarodna zajednica je svesna da se Izrael, nalazeći se u tako neprijateljskom okruženju, nikad neće odreći nuklearnog oružja. Pre mnogo godina, premijerka Izraela Golda Meir je rekla u jednom privatnom razgovoru: „Kao prvo, mi nemamo nuklearno oružje, a kao drugo, ako zatreba — mi ćemo ga upotrebiti“.
