Napadnuti smo. Teškom artiljerijom. Nećemo se tako braniti. Novinarsko oružje je penkalo, reč i rečenica. Nastavićemo, dakle, da radimo svoj posao.
Neće se braniti ni ruski predsednik Vladimir Putin. Naime, stalni ujedi komaraca stvore imunitet. Nema potrebe ni da ga branimo, a i nije nam to u opisu posla.
Međutim, zanatska i ljudska čast nalažu da moramo braniti profesiju. To su poodavno Srbi iz Crne Gore okarakterisali kao čojstvo. Taj posao je najdelotvorniji kad ga obavljamo u okvirima pisanih novinarskih standarda i univerzalnih etičkih normi.
Novinari smo i, za razliku od Morgana Frimana, imamo samo jednu ulogu. Ne glumimo, živimo je. Gluma je rabota koja kad se primeni u informisanju, ma koliko bili dobri, kad-tad kod publike izazove osećaj izneverenosti i gađenja.
Frimanu, a nažalost i brojnim ljudima sa Zapada koji tvrde da su novinarima kolege, gluma je život. Što uverljivije odglume, veći je taj i svaki naredni honorar.
Pritom je u Holivudu postalo pomodno, ima tome dosta vakta, da glumci daju politički angažovane izjave. I onda su svi koji imaju zadnjicu, da se setimo legendarnog Klinta Istvuda, umislili da imaju i stav. Zaboravljaju, dabome, da je stav nešto što se gradi i šta u po dana i u po noći mogu da brane.
Izazovi emociju, reagovaće publika
„Napali su nas. U ratu smo“, poručuje Friman na početku propagandnog video-snimka Komiteta za istragu protiv Rusije. Njegov kolega Petar Božović u filmu „Lepota poroka“ ima repliku koja bi se sjajno ovde uklopila, a glasi otprilike: „Vidi… u slamnom šeširu“.
Friman na pomenutom snimku nema šešir ali ima sugestivni pogled i ton kao u filmovima u kojima je glumio američkog predsednika u trenutku kad Ameriku — a u takvim filmovima je Amerika najčešće poistoivećena sa zemaljskom kulglom, a njeni građani sa ukupnim čovečanstvom — napadaju prirodne nepogode ili vanzemaljske civilizacije sa ciljem da je pretvore u pepeo.
Naravno, glumac ne bi bio glumac kad ne bi izgovarao naučeni i onoliko puta ponovljeni tekst koji već duže vreme kao celodnevnu molitvu ponavljaju činovnici, političari, analitičari, oni koji se predstavljaju kao novinari, i to se, sa varijacama, svodi na optuživanje Rusije za sajber napade na demokratske države i za širenje propagande.
Pola veka primata na informisanje stvara naviku, pa poveruješ u iracionalno viđenje sveta i pomisliš da imaš tapiju na istinu. Zato smeta, čak počinje i fizički da boli kao kod zavisnika, kad neko drugi ponudi publici drugi izvor informisanja.
Neizostavan je i poziv predsedniku SAD Donaldu Trampu da „kaže istinu“ i obrati se Amerikancima povodom „ruskog mešanja“ u izbore. Već duže vreme udaraju i na svoje, kao u bunilu.
„Rusija vodi rat protiv Amerike. Moramo da obratimo pažnju dok ne bude kasno“, objašnjava Friman u snimku objavljenom na kanalu Si-Aj-Ar admin. Identično kao kad onomad u igranom filmu preko televizije šalje narodu Amerike upozorenje da se sprema apokalipsa, a on kao svaki odgovoran američki predsednik govori ljudima istinu.
Međutim, a to znaju i deca kojima čitaju bajke, sto puta ponovljena laž ne postaje istina već poreski obveznici u Americi u jednom momentu moraju upitati: pa gde su ti Rusi kojima pretite? Da uopšte ne bi došlo do tog pitanja, permanentno su bombardovani jednim te istim strahom od komete koja samo što nije udarila u Belu kuću.
Ta kometa je Vladimir Vladimirovič. Putin je targetiran, pomenusmo, već odavno, pa je od Džems Bonda postao Hitler. Dakle, čovek koji je legitimna meta i protiv koga je sve dozvoljeno.
Ne postoji opravdanje za ubijanje istine
„Hoćete li konačno prestati da ih zovete partnerima“, gotovo da zavapi Oliver Stoun tokom razgovora sa ruskim predsednikom. „Razgovor mora da se nastavi“, parafraziramo odgovor Putina koji je pre Stounovog pitanja objašnjavao da svet prosto ište ravnotežu moći.
E to je problem, američka „duboka država“ ne želi ravnotežu. Svidelo im se da budu dovoljni sami sebi, da guraju nos čak i u tuđe ormare, i da im pritom svi aplaudiraju.
Od kraja Hladnog rata Amerika je funkcionisala prema principu prodaje straha od Sovjeta. Posle njegovog kraja su prodavali strah od islamskog fundamentalizma, ali su uglavnom bauljali kao guske u magli jer ne umeju da žive ako nemaju neprijatelja. A kad ga nema šta ih košta da ga izmisle i upiru sva oružja prema njemu. Tu je, naravno, i Holivud.
Friman je, u ovom trenutku, pokušaj američkog odgovora na Stouna. Tačnije, njegov video-snimak je usiljeno saniranje štete posle predstavljanja Vladimira Putina kao pop ikone, čoveka od krvi i mesa i pre svega državnika dijametralno drugačijeg od onog foto-robota kakvog svakodnevno plasiraju američkim građanima.
Svakako je Frimanov video-uradak nastavak kampanje koja traje već nekoliko godina i u kojoj svaka vest proizvedena ruskim tastaturama mora biti etiketirana kao propaganda.
Frimanova koleginica na istom poslu, gotovo u isto vreme, jeste i direktorka „Glasa Amerike“ Amanda Benet, koja lakonski kaže da ruski mediji nisu ni konkurencija ni neprijatelji, jer je ideja da se boljom propagandom suprotstavljate nekoj propagandi vrlo glupa.
„Propaganda znači da ubeđujete ljude u nešto, čak i ako to nije istina“, ocenjuje suvislo Benetova, pa kako i ne bi kad čovek najbolje poznaje samoga sebe. Zar ne?
Amerika je kao Holivud, mora postojati jak protivnik da bi publika ostala vezana za stolice i poverovala u ljudsku čistotu glavnih junaka. Baš kao i u Holivudu, administracije u Vašingtonu puste sebi na volju, pa smišljaju svakojake scenarije, u dnu ekrana dodaju da je sve prema instinitoj priči, a na kraju se broje samo zelene novčanice od biskopskih karata i još više od glavne delatnosti američke vojne industrije.
„Slobodnom svetu treba naše liderstvo“, zaključio je Friman. Ne! Svetu treba sloboda.
U Filmu „Devojka od milion dolara“ oskarovac Friman (opravdano) ubija glavnu junakinju.
Morgane, čoveče, ne ubijaj istinu, za to ne postoji opravdanje.
Film nije život. Prodaja straha nije biznis. Putin je, to je pokazao i Oliver Stoun — državnik, a takvi misle dalje i pamte ih duže.
I Sputnjik je smetnja. Vi ste na pravom mestu.