„Prijatelja razumeš u detinjstvu, a ženu kad ode“, savetovao je poodavno slikar Cvetko Lainović. Jedna druga, narodna mudrost uči da je žena kao pesak na dlanu: ako su prsti ispruženi — pesak je tu, stisnete li šaku — pesak počne da se migolji, ispada na sve strane.
A šta se, tek, dešava kada stisnete istinu? Isto ono što i kada stisnete bombu sa iščupanim osiguračem, ili upaljenu petardu, u boljem slučaju. Pršti na sve strane, a i ruka može da strada. Zato nikako ne valja stiskati pesak, žene, a pogotovo istinu.
Međutim, upravo se ovo poslednje trenutno dešava u Zapadnoj Evropi. Odrastete, sazrite, pa i decu počnete da vaspitavate pod uticajem jedne vrste istine, a ruka se za sve to vreme sve više savija. Ponavljate decenijama da tržište rešava sve, da ljudima treba pružiti mogućnost izbora, čak propišete zakone koji sankcionišu monopol i još veće kazne za zloupotrebu tog monopola.
Kako se na ruskom kaže Si-En-En
A onda se pojavi Vladimir Putin i kaže: „Ok kauboji, pristajem“. Potom ponudi izbor, jednostavno upita građane Zapadne Evrope kako se na ruskom izgovara Si-En-En i Bi-Bi-Si, a oni odgovore Rosija Sevodnja, Raša tudej, Sputnjik.
Građani na Zapadu to gledaju, slušaju i čitaju, a tamošnji političari počnu da se ponašaju kao da im u rukama eksplodiraju bombe ili pršte petarde. Navikli da stisnu, pa zaboli.
Novinarstvo je, strogo uprošćeno, pričanje priče. Zanat i umeće staro vekovima. Dakle, pričanja priče (o nekome ili nečemu) je bilo, ima je i biće je. Samo je pitanje ima li ko da sluša tu priču i hoće li taj otići da sluša nekog drugog, koji zanimljivije priča ili mu je priča uverljivija.
Naime, građani Zapadne Evrope možda ne znaju koliko je destilovanog krompira potrebno za litar votke, ali savršeno znaju da na ulicama oko Kremlja ne rastu palme. Zato neće poverovati u sliku zapaljenih automobila na ulicama Moskve i dim koji se diže do krošnji pomenute (nepostojeće) palme. A na kvartalno reciklirane „vesti“ o „ruskim hakerima“ koji su upali u računare Bele kuće će jednim klikom na daljinskom prebaci na Raša tudej.
Šta je vest zapravo
Vest je, glasi stara definicija, sve ono što neko pokušava da sakrije. Ili vest nije da je pas ujeo čoveka, već da je čovek ujeo pasa. Oni što poslednjih meseci svako malo glasno razmišljaju kako da doakaju „ruskoj propagandi“ i da saniraju povrede na rukama, modifikovali su pomenutu definiciju.
Vest je, objašnjavaju oni javnosti, da je Rus ujeo psa. Često je taj Rus lično Vladimir Putin, pa su i takve „vesti“ jednako frekventno „udarne vesti“. Ali se ne primaju. Nikako da se zapate na tržištu oivičenom, gle čuda, zapadnim pravilima igre.
Gde izlazi sunce, a zamiče istina
I zato su projektanti istine u problemu. Ne mogu da razumeju kako i zašto im istina odlazi iz ruku. Ne žele da priznaju da je to kazna za monopolski položaj, da su to penali za decenijsku zloupotrebu monopolskog položaja i da je zakon istine nepovrediv.
Zar je toliko teško shvatiti da nema monopola na istinu? Koliko naprezanja mozga je potrebno za prihvatanje činjenice da je istina kao sunce i da se uvek pojavi? Uzgred, gde ono izlazi sunce, a zamiče istina?
Odgovor nije u blokiranju računa i pokušaju zabrane rada ruskih medija. Pa nisu ti mediji došli na tenku „armata“, već su registrovani prema zakonima zemalja Zapadne Evrope u kojima izveštavaju. Treba poštovati zakone, pogotovu svoje. Jednostavno je.
Prilikom osnivanja Si-En-Ena Ted Tarner je obećao da program ove televizije neće stati do sudnjeg dana. I ne treba da stane. Ali ne treba da stane ni program Raša tudej i Sputnjika.
