„Ako se unapred ne znaju rezultati dijaloga o Kosovu i Metohiji, onda on treba da postoji. To je ozbiljno, državno pitanje, „par ekselans“ nacionalno pitanje i ništa loše iz dijaloga ne bi trebalo da izađe“, izjavio je za Sputnjik profesor dr Milomir Stepić sa Instituta za političke studije.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da dijalog počinje u oktobru i da mora da bude žestok, ozbiljan i tolerantan. Koje je Vaše mišljenje?
— Mislim da se možda samo malo zakasnilo sa razgovorima. Trebalo je pokrenuti to pitanje pre 4-5 godina. Preuzete su mnoge obaveze, potpisani su sporazumi, bilo je usmenih dogovora — kao što smo čuli od predsednika — koji državnike takvog ranga obavezuju. Na inicijativu naših zvaničnika uključiće se i Univerzitet, SANU, naučni instituti koji se bave KiM, SPC. Pitanje je da li treba samo da se verifikuje nešto što je već zamišljeno kao rezultat i da se onda selektivno izdvoje mišljenja koja su na toj liniji i da se kaže: „Najeminentniji stručnjaci podržavaju neke odluke koje smo već doneli, a oni koji se suprostavljaju tome biće marginalizovani, biće prećutani, biće u nekoj medijskoj magli, ako ne i anatemisani“. To ne bi bilo dobro.
Da li međunarodna zajednica pod „unutrašnjim dijalogom“ podrazumeva da Srbija prizna Kosovo?
— Ono što mi zovemo međunarodnom zajednicom to je zapadni deo međunarodne zajednice koji je sve učinio da takozvano „nezavisno“ Kosovo bude nezavisno i sada od njih treba da očekujemo neku nepristrasnost? Od toga nema ništa. Unapred se zna za šta će se zalagati i zemlje članice NATO-a i zemlje članice Evropske unije i tu ne treba praviti razliku — NATO i Evropska Unija — to su dve strane iste medalje. Nama političari Uniju predstavljaju kao nešto pozitivno čemu težimo, a NATO baš i nije. Često ponavljam: ista Nemačka je u NATO-u i u EU. Nije nas dobra Nemačka podržala u Evropskoj uniji, a ona loša je kao u NATO-u. Nemamo tu šta da očekujemo. Najavljuje se i uključivanje najjačih igrača sa Zapada u buduće razgovore o KiM. Ako sada pitate malo dete da li će SAD biti nepristrasni reći će vam da pregovarač to ne može da bude ako je priznao nezavisnost Kosova.
Ima li mesta za SAD u tim novim pregovorima i gde je tu Rusija?
— Vašington je uključen svakako, uticajem na EU koja je ispostava SAD i tu iluziju treba nekako razbiti. Kad dođe do delikatne situacije pojavi se neki njihov zvaničnik i onda naruči šta bi trebalo sprovesti i podseti na neke preuzete obaveze. Trenutno se pominje ime Kondolize Rajs i unapred se zna na čijoj će strani biti. Na samo pominjanje da se uključe i druge strane, ne samo Rusija, nego i Kina ili možda sve članice SB UN, to pravi problem. Naši zvaničnici govore o pritiscima koje trpe da se Rusija ne uključi. Cela procedura i plan da se SAD uključe je da se famozni, „maligni“ uticaj Rusije sa Balkana potisne.
Ramuš Haradinaj je postao predsednik vlade takozvane države Kosovo, Srbi su dobili tri ministarstva. Očekujete li ikakav napredak i boljitak u životu Srba?
— Neka nam je sa srećom sa osobom koju u jednom momentu nazivaju ratnim zločincem, a u drugom se sa njim pravi vlada. Političari možda moraju da vuku nekakve poteze, a mi koji se bavimo naukom, gledamo sa odvratnošću na takve stvari, ali politika je politika. Da li će Srbima tamo biti bolje, to se uvek najavljuje. Ako smo prihvatili i Tačija, a ne vidim razliku sem u imenu i prezimenu i fizičkom izgledu između njega i Haradinaja, onda možemo i ovo. Naravno, teško je Srbima koji tamo žive, pogotovu južno od Ibra i južno od Kosovske Mitrovice. Ako se spasava goli život i egzistencija, onda čovek pristaje na mnogo štošta. Iako se hvalimo da imamo ministra poljoprivrede moramo da budemo svesni da on ne može autonomno da odlučuje. Ako da subvencije srpskim poljoprivrednicima, da li znate kako će albanski da reaguju? To je samo malo zamazivanje stvarnosti, biće jako komplikovano, ali sama pragmatika ne sme da nas vodi. Pitanje KiM nije samo pitanje Srba koji su tamo taoci. Politika mora biti oštrija, državnička, a ne politikantska.
Haradinaj i Tači se diče kosovskom nezavisnošću, ali i oni najavljuju unutrašnje pregovore i referendum zbog dijaloga sa Beogradom. Šta nam to govori?
— Na Balkanu nikada niste sigurni u teritoriju ili granice koje imate ili nemate. Veoma mnogo zavisi od velikih sila. Prisustvujemo procesu epohalnih promena. Jedna velika sila koja je već par stotina godina na sceni polako gubi svoju moć. SAD čine 25 odsto bruto domaćeg proizvoda sveta, to je vodeća vojna sila i dalje, ali njeni saveznici slabe, a to su pre svega evropske zemlje. One zaostaju na svetskoj sceni, njihovo učešće u BDP-u pada, vojna moć je nikakva i potpuno zavise od SAD. Na drugoj strani jačaju druge sile. Balkan često nazivaju „precizni seizmograf geopolitičkih potresa“, jer sve svetske promene Balkan odmah oseti. Dakle, doći će do neke promene i mislim da će biti malo brže nego što se na prvi pogled očekuje.
Mark Galeoti iz Instituta za Međunarodne odnose podigao je prašinu izjavom da je Balkan Rusiji među najslabijim tačkama i da će Moskva svim mogućim sredstvima pokušati da se bori za svoj interes ovde. Ima li u tome istine?
— Geopolitička slika Balkana i granice su atlantistička tekovina. Zapadne sile, pre svega SAD, žele da zadrže status kvo. Ako neko dođe sa strane i hoće bilo kakav, minimalni uticaj naravno da će to Vašingtonu smetati. Koren nestabilnosti Balkana je to što je on formiran u atlantističkom kontekstu — uspostavljene su veštačke granice koje teoretičar civilizacija Semjuel Hantington naziva neadekvatnim. Granice su koren sukoba, dakle, koren nestabilnosti i to je ono što se pripisuje Rusiji. Ako neko želi da poremeti status kvo, jer ima neki svoj legitimni interes, onda će to Zapad proglasiti malignim uticajem.
Da li možemo da kažemo da nas čeka težak period što se tiče odnosa sa Hrvatskom po pitanju granice, kao što sada Hrvatska to ima sa Slovenijom? Hoće li nas stopirati na prijemu u EU?
— Učiniće nam uslugu. Ja bih se zahvalio Zagrebu ako to uradi. Hrvatska je zemlja koja je uporište SAD na Balkanu, to je i u kontekstu onog intermarijuma Baltik—Jadran—Crno more. Tu su tri ključne zemlje — Poljska, koja je antiruska, Hrvatska i Rumunija. Hrvatska je dobila državu u titoističkim granicama i to je koren sukoba koji traje skoro tri decenije. Svi mi koji smo govorili da je to problem, da će to i dalje biti problem, bili smo u pravu. Hrvatska, koje ima gotovo čitavu jadransku obalu sa ostrvima i zalivima, grčevito se bori za svaku stopu od Piranskog zaliva na severozapadu do Rta Oštra ili Prevlake, na ulazu u Boku kotorsku. Dakle, Hrvatska ometa Sloveniju da izađe na otvoreno more, Crnu Goru da uđe u međunarodne vode, ometa ulaz u Bokokotorski zaliv, bez obzira što sve to ima i to joj je dozvoljeno. Zagreb je odbio da primeni arbitražu, tj. istupio je iz arbitraže u vezi granice sa Slovenijom, a nije samo sporan Piranski zaliv. Arbitražom je odlučeno da se ostatak granice na kopnu zasniva na katastarskim granicama i to je opasno, jer ako Srbija sutra pristane na arbitražu u vezi sa granicom na Dunavu, čeka nas da se katastarska komisija pozove na prethodnu odluku i kaže da su katastarske granice državne granice. Upravo je to ono što Hrvatska zahteva — to znači presecanje plovnog puta Dunava, što znači da je veliki deo granice na našoj strani, sa leve strane Dunava i na to Srbija nikako ne sme da pristane.
Kolinda Grabar Kitarović najavila je da putuje u Moskvu i da će sa Vladimirom Putinom razgovarati o vojnoj saradnji Beograda i Moskve. Kažete da je Hrvatska američka ispostava na Balkanu, a ipak ih plaši srpsko-ruska saradnja?
— Gospođa Kitarović je bila službenik NATO-a pre karijere predsednika države, tako da ona i u tom kontekstu ide tamo.
U zapadnim medijima se podigla prašina zbog vežbi „Zapad 2017“. Zašto se zapadni zvaničnici i NATO plaše vežbi koje se odvijaju na teritoriji Belorusije?
— Te vežbe su na teritoriji Rusije i Belorusije. Zašto bi Vašington to plašilo? SAD postavljaju stvari tako da je njihov nacionalni interes u bilo kojoj tački planete — gde god da se nešto odvija, oni će držati tenziju među svojim saveznicima, pogotovo u isturenim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza. Njihove vrlo važne zemlje su tri pribaltičke republike koje su svele ruski izlaz na Baltičko more na vrlo usku zonu oko Sankt Peterburga i izolovanu zonu Kalinjingradske oblasti. Te zemlje su uplašene, znajući da će, ako se Rusija oporavi i ako dođe do nekog sukoba, one platiti najveću cenu.
Krajem oktobra čeka nas priča o Poglavlju 31. koji se odnosi na spoljnu politiku i bezbednost. Brisel će insistirati da im se pridružimo u sankcijama prema Rusiji…
— Ulazite u neku zajednicu država. Oni diktiraju pravila koja već postoje i ja tu nemam nikakav problem. Evropska unija je to što jeste. Pravila su vam takva, mi smo uveli sankcije. Hoćete kod nas? Morate da uvedete sankcije Rusiji. Mi možemo da kažemo da nećemo u Evropsku uniju.
Šta će Srbija uraditi?
— Srbija, ako hoće da zadrži neki delić suverenosti i nezavisnosti, mora da gleda i ne samo svoje interese. Ne smeju da se isključe neki istorijski odnosi. Često nam se sugeriše da isključimo emocije iz politike, ali to ne može tako — više volim srpsku zastavu od ruske ili američke, više volim Avalu nego Kavkaz ili nego Alpe — to su emocije. EU i NATO su integracije zapadne civilizacije, a mi ne pripadamo zapadnoj civilizaciji. Sam Hantington kaže da je ulazak zemlje, koja nije iz te civilizacije u takvu integraciju, šizofren i da rađa podeljenost. Vidimo sa čime se suočava Grčka koja pripada pravoslavnoj civilizaciji. Ona je pomorska, talasokratska zemlja, koja bi se lakše uklopila u neki NATO koncept nego mi, pa ipak ima problema kao i Turska, tako da nas to čeka. To je suštinski razlog o kojem treba da razmišljamo.
Samo 15 odsto sirijske teritorije je ostalo pod teroristima, američka i ruska vojska relativno dobro sarađuju u tom delu sveta, kako je to moguće s obzirom na diplomatski rat?
— Ne verujem da je ta saradnja na terenu jako dobra. SAD žele da tu ostanu, da se ukotve i da sutra manipulišu i kurdskim pitanjem i pitanjem opstanka Iraka i sirijskom državom. Oni žele da sačuvaju kredibilitet na kojem su Amerikanci insistirali kada su 1999. godine izvršili agresiju na našu zemlju. Tada su imali apsolutni, unipolarni poredak koji je sada već relativan. Čak i ako izađu iz Sirije biće u susedstvu, Izrael je njihov eksponent. Ali ovo je jedan presedan. Asadov režim je uspeo da se odbrani od onoga što je već bila svršena stvar, zemlja je uspela da se odbrani od američke pešadije. Kod nas su to bili Albanci i Hrvati, a u Siriji razne anti-asadovske grupe. Taj presedan dovodi kredibilitet SAD u pitanje, kad on počne da se kruni, onda dolaze i unutrašnji problemi. Dakle, nijedna imperija nije sišla sa trona samo zato što su je napali varvari spolja, već i zato što je imala unutrašnje probleme i trzavice, a videli smo povratak sukoba Severa i Juga u vezi sa rušenjem spomenika. Na to su došli i klimatski, meteorološki problemi. To sve oslabi državu.
