Ohrabrenje je doneo predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker u Pismu namera za program rada Komisije do kraja 2018. godine, gde je predložio mere i inicijative koje treba dovršiti u sledećih šesnaest meseci, ali i mere i inicijative koje će do 2025. godine oblikovati EU.
A kada ta godina napokon dođe, Srbija i Crna Gora, koje je opisao kao zemlje „kandidatkinje predvodnice na zapadnom Balkanu“, trebalo bi da postanu 28. i 29. članica.
Naravno da u pismu nije propuštena niska fraza o vladavini prava, borbi protiv korupcije i opštoj stabilnosti u regionu. Pa ipak, Junker je samo činovnik, a kod njih je kreativnost hirurški odstranjena mnogo pre stupanja na bilo koje funkcije.
Integracioni vakuum u kome je sve moguće
Dakle, džaba sva ona priča o kriterijumima, poglavljima, ispunjavanju standarda i ostalih briselskih mantri i evropskih magli, pošto je sad jasno rečeno da Srbiji nema ulaska u EU još najmanje dva izborna ciklusa i to ako izbori budu na četiri godine.
Narativ o vrednostima i prilagođavanju evropskim pravnim i ekonomskim merilima, kojim su Srbiji i njenim građanima mazali oči 17 godina, pala je u vodu više puta do sada, ali se sad barem zna rok. Dok i taj rok — živi bili pa videli, i neke nove i druge izgovore smislili — ne bude pomeren.
Dabome, i pre Junkerovog pisma, bilo je jasno da ne postoji apsolutno nikakva volja za proširenjem unutar EU, jer zamor od proširenja traje duže od decenije. On je samo „lupio pečat“. Na sve to došlo je i članstvo Bugarske i Rumunije, iako je premijer Zoran Živković 2003. nagoveštavao da Srbija može u EU 2007. godine sa ovim dvema državama, potom ekonomska i migrantska kriza i najzad „bregzit“.
I sad na svu tu muku briselska birokratija treba da se bavi prijemom Srbije. Neka odmore.
Još i hvala da im kažemo. Malo li je, u turbulentnim geopolitičkim prilikama, osam godina teritorijalnog integriteta i barem Ustavnog suvereniteta.
Nadalje će Srbiji u svakoj poseti i gostovanju prosipati priče da ona zbog veličine i ekonomskog značaja ima mnogo odgovornosti za regionalnu bezbednost, da je važno da Balkan bude stabilan, da je pohvalno otvaranje ovog ili onog poglavlja, da ih veoma ljuti što Srbija nije uvela sankcije Rusiji, da ih nervira što moraju da je podsećaju da osudi Kimove akcije u Koreji, a tek kako će hvaliti što je nastavljen dijalog Beograda i Prištine…
I tako u krug.
Nagledaćemo se čirlidersica, više puta
Predsednik Evropske komisije bio je čak i optimističan, jer je nedavno austrijski diplomata Volfgang Petrič, dobro poznat i kao nekadašnji visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, ocenio da Balkan može ući u EU tek za deset godina. Junker je to skratio za dve godine, a dve godine u EU nisu malo. Eno u Bugarskoj i Rumuniji padaju evri na glavu umesto kiše.
Šteta, ali šta da se radi. Nije se rodilo, ali barem neće mnogo da nas žulja.
Ispostavi se da su čak evroskeptici bili u pravu. Njihove najpesimističnije prognoze, tamo 2005. godine, pominjale su 2015. godinu kao rok za ulazak u EU, ali su se briselski hodnici pobrinuli da građani Srbije još deset godina mogu da piju rakiju direktno sa lampeka, jedu krive krastavce i što je najbitnije, imaju Kosmet u preambuli Ustava.
Svakako, dobro je što je posle više od decenije Hag kao usud skinut sa vrata. Ili možda ipak nije?
Dijalog sa Prištinom će trajati i trajati, međutim, to ionako nije proces koji je započet kako bi doneo rezultat, već mu je uloga jednaka čirlidersicama u pauzama utakmica na Evropskom košarkaškom prvenstvu, dakle, da premoste vreme do ozbiljnih stvari.
Te ozbiljne, a po Srbiju i njene građane, i skupe stvari, jasno i nedvosmisleno jesu odricanje od Kosova i Metohije — koje su neki javno, a svi tajno — pominjali kao uslov svih uslova i uslov na kraju svih uslova.
„Ući ćemo u Evropu sa našim identitetom, našim integritetom i našim suverenitetom“, rekao je Božidar Đelić posle potpisivanja SSP-a u Luksemburgu 2008. godine, ali su u svim godinama posle tog potpisa preovlađujuće teme bile baš taj identitet, integritet, a pogotovo suverenitet.
E to je sad, hvala Junkeru do neba, odloženo za punih osam godina.
Naravno, da se ne zanosimo, biće tu priča o standardima, ali status ostaje nepromenjen.
