Potpisani sa Turskom, kao članicom NATO-a, ugovor o isporukama „trijumfa“ izazvao je veliku buru u ruskim i zapadnim medijima. Prema mišljenju magazina „Nešenel interest“, ovaj ugovor će pokloniti Alijansi najsavremenije ruske tehnologije u sferi PVO i omogućiti da se izradi za njih efikasni „protivotrov“.
Mobilni višecevni protivvazdušni raketni sistem S-400 „trijumf“ — ponos je ruskih konstruktora. Još 2007. godine kompleks koji je isporučen ruskoj vojsci može efikasno da „skida“ sa neba sva savremena i perspektivna sredstva vazdušno-kosmičkog napada, uključujući one koje lete brzinom do pet kilometara u sekundi. Od njega nema spasa u vazduhu — avioni i krstareće rakete se uništavaju na daljini do 250 kilometara, balističke rakete do 60 kilometara. Iz početnog položaja u borbeni sistem se dospevaju za tri minuta.
„Trijumf“ može istovremeno da prati do 300 ciljeva i navodi na njih do 72 rakete. Bez obzira na to što vojni stručnjaci često upoređuju sistem S-400 sa američkim kompleksom „patriot“, on beznadežno gubi po mnogim pokazateljima. Isporuke ovakvog naoružanja za izvoz, tim pre u zemlje NATO-a, često izazivaju veliku diskusiju zbog mogućeg curenja tajnih vojnih tehnologija i štete po nacionalnu bezbednost. Još u fazi pripreme ugovora analitičari magazina „Nešenel interest“ su otvoreno izjavili da bi Turska ako kupi S-400 dala NATO-u važne podatke o operativnim mogućnostima sistema i omogućila da se izrade sistemi za njegovo neutralisanje. Po mišljenju autora članka, „čak degradirana izvozna verzija S-400 daće Zapadu informacije kako da se pobede najnovija sredstva protivvazdušne odbrane Rusije“.
Međutim, ruski vojni ekspert Viktor Murahovski smatra to „nekompetentnim brbljanjem“, pozvavši se na to da se izvozni modeli značajno razlikuju po borbenim karakteristikama od onih koje koristi ruska vojska i „pažljivo se oslobađaju“ od najnovijih tehnologija, koje su zaštićene državnom tajnom.
„Sastavljanje pasoša izvoznog oblika kontroliše struktura Ministarstva odbrane — Federalna služba za vojno-tehničku saradnju. Bez vize vojnog resora nijedan deo koji predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti Rusije ne može otići. To isto se tiče i kompleksa S-400“, rekao je Murahovski.
Ekspert je podsetio da neke zemlje NATO-a već poseduje protivvazdušne sisteme ruske proizvodnje i da Turska nije pionir u tome. Između ostalog, po njegovim rečima, Grčka već odavno koristi sisteme S-300 i „buk“, bez bilo kakvih problema.
Rasklopiti S-400
Što se tiče izvoza S-400, osim Turske, ugovor za njihovu isporuku Rusija je potpisala samo sa Kinom. Zaključivanje ugovora zvanično je objavljeno u aprilu 2015. godine. Kina namerava da kupi tri kompleta — do 48 lansirnih sistema. Isporuke bi trebale da počnu ove godine. Osim toga, vode se pregovori i sa Indijom o kupovini pet kompleta (do 80 lansirnih sistema).
„Svi strahovi oko gubljenja tehnologija su preuveličane, posebno u oblasti koja se tiče protivvazdušnog raketnog oružja. Čak i ako rasklope sistem i pokušaju da izvuku iz njega neku vojnu tajnu, mislim da neće ništa uspeti. Isti takav sistem je bio isporučen Kini, a tamo su ga sugurno rasklapali“, smatra glavni urednik magazina „vazdušno-kosmička granica“ Mihail Hodarenok.
Mihail Hodarenok je naglasio da će, bez obzira na smanjenje nekih funkcija, izvozni „Trijumf“ u celini sačuvati borbeni potencijal i Turska će dobiti jedno od najsavremenijih sistema u svetu koji može pouzdano da zatvori vazdušni prostor zemlje.
Glavni urednik magazina „Izvoz naoružanja“ Andrej Frolov izjavio je ranije da su takvi kompleksi potrebni Ankari radi zaštite od okolnih suseda.
„Glavni protivnik Turske u regionu je Iran koji poseduje jako ratno vazduhoplovstvo. Pritom Iran može da se zaštiti od moguće odmazde sistemima S-300 koje im je Rusija prošle godine isporučila. Uz to Ankara, ima napete odnose i sa Damaskom koji poseduje taktičke i operativno taktičke rakete dalekog dometa, sok su sistemi PVO Turske vrlo slabi“, smatra Frolov.