Nema mnogo naroda koji mogu da se pohvale krunom starom 800 godina. Mnogi bi želeli da im istorija seže toliko duboko u prošlost i upinju se da pronađu svoje korene. Ako o tome ne postoje istorijske činjenice, izmišljaju istoriju.
Srbiji, s obzirom da se u Kraljevu ovih dana obeležava 800 godina od krunisanja Stefana Prvovenčanog, takva izmišljanja nisu potrebna. Kod nas se radi o činjenicama.
Krunisanje Stefana Prvovenčanog bila je tačka na dugu borbu koju su njegov otac Stefan Nemanja i njegovi prethodnici vodili za samostalnost srpske države, objašnjava istoričar Radivoj Radić.
Nemanja se isprva, dok je Vizantijsko carstvo bilo snažno, ponašao kao verni vazal, ali od 1190. godine, kada je Carstvo zapalo u probleme, Nemanja je krenuo u osamostaljenje države. Prvo je izborio brak između ćerke vizantijskog cara i svoga sina Stefana, koji je kao prvi stranac dobio titulu sevastokratora, najznačajniju posle carske.
„Srbija je od sredine 12. veka sve više jačala i postajala faktor koji se nije mogao zanemarivati. Ona jeste bila između čekića i nakovnja, između Ugarske i Vizantije, ali se polako širila i nalazila načina da se izbori za neku vrstu samostalnosti. Prvo je to uradila u okviru vizantijskog kruga time što je Stefan Prvovenčani, postavši sevastokrator, ušao u vizantijski državni sistem, a onda je Stefan, dobijanjem kraljevske krune iz Rima, stekao pravo međunarodno priznanje za srpsku državu“, kaže Radić.
Onim što su učinili, Nemanjići su ušli u srpsku nacionalnu mitologiju brišući sve što je postojalo pre njih, a svim potonjim srpskim vladarima služili su kao nedostižni uzor.
Za dve godine očekuje nas i obeležavanje još dva značajna datuma — 800 godišnjica autokefalnosti crkve i isto toliko godina od usvajanja prvog srpskog opšteg zakonika — Zakonopravila (Krmčije) Svetog Save.
Iako imamo tako daleku tradiciju, znanje prosečnog Srbina o nemanjićkom periodu ipak je slabo i uglavnom se svodi na repliku Milorada Mandića Mande iz filma „Lepa sela, lepo gore“ — dok je engleski kralj jeo rukama, naše plemstvo je jelo zlatnim kašikama i viljuškama.
Dejan Stojiljković, pisac i teoretičar stripa iz Niša, napisao je nekoliko zapaženih knjiga inspirisan nemanjićkom Srbijom, neke u saradnji sa piscem Vladimirom Kecmanovićem.
Istorijska uloga Nemanjića sastoji se u tome što su oni uspostavili srpsku državu koja je u dužem vremenskom periodu funkcionisala, kaže Stojiljković.
„Mi sada imamo, već duže vreme, disfunkcionalnu državu, kod nas danas sistem ne funkcioniše. Zvuči paradoksalno, ali u vreme Nemanjića država je funkcionisala mnogo bolje nego danas, iako je to bio Srednji vek“, kaže Stojiljković.
U odnosu na zapadne države, srpska država je, prema Stojiljkovićevim rečima, bila napredna, bila je, zahvaljujući rudnicima srebra, izuzetno bogata.
„Kao primer toga koliko je bio bogat srpski dvor, može da posluži i podatak da je Stefan Nemanja od Fridriha Barbarose na poklon dobio i dve foke. Ne znam kako je uspeo da ih dopremi, ali srpski plemići su mogli i dobro da se opreme. U početku su dvorovi bili od drveta, a posle su zidani od kamena. Recimo, niška tvrđava bila je vrlo bogata i moćna, a smederevska tvrđava bila je četvrta takve vrste po veličini u Evropi“, kaže Stojiljković.
O bogatstvu srpske vlastele govori i podatak, dodaje Stojiljković, da su plemići u svojoj službi imali i veliki broj oklopnika, a, preračunato u današnji novac, oprema za oklopnika sa konjem bila je vredna oko 100.000 evra po čoveku. Samo je despot Stefan Lazarević u bici kod Angore 1402. imao oko tri hiljade oklopnika.
Oružje je kupovano u inostranstvu. Vitezovi su svoje mačeve nabavljali iz najboljih kovačnica Evrope — nemačkog Pasaua i španskog Toleda. Za razliku od evropskih vitezova, srpski su koristili lakši oklop i mogli su lakše da manevrišu na konju, kaže Stojiljković.
Do pre nekoliko godina nemanjićka Srbija nije služila kao inspiracija umetnicima. Tek poneki roman Dobrila Nenadića ili film Zdravka Velimirovića, Zdravka Šotre i Vatroslava Mimice mogao je običnom čoveku da dočara srpski Srednji vek.
Danas se, pored Stojiljkovića i Kecmanovića, nemanjićkim periodom bave mnogi pisci, scenaristi, reditelji i strip autori, tako da će naše znanje o tom, možda najblistavijem periodu srpske istorije biti mnogo pristupačnije običnom čoveku.
