Ko pomisli da Srbija nema kičmu, neka se seti one povremene doskočice koja je s godinama postala aksiom — ono što je Nemačka u fudbalu, to je Srbija u košarci.
Kome i to nije dovoljno, neka pogleda snimak jučerašnje prve utakmice košarkaške reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Turskoj i videće šta termin ekipa znači na terenu. Nije to skup najboljih pojedinaca, pa više od prve petorke uopšte nije otputovalo na takmičenje, već zajednica u kojoj svako u svakom trenutku zna svoj zadatak i zaduženje ostalih 11 igrača. Zajednički imenitelj im je dvoglavi orao.
Karakter je najbolja taktika
Cinici bi možda zamerili da su povremeni potezi nekolicine njih juče delovali kao da su imali zaduženje da igraju za protivnički tim, ali snaga grupe je u tome da i posle grešaka tokom 40 minuta borbe izađe kao pobednik. A Srbija je to juče uspela.
Prva utakmica na prvenstvu je, poslovično, jedna od najtežih. Igračima su tada ruke i noge „teške“ jer je prvi put od početka priprema rezultat važan, psihološki je nekako najteže „biti svoj“ na početku ako znate da greške mogu skupo da koštaju, u tim utakmicama ni selektori ne kalkulišu… Pa sve to zajedno stavlja teško breme na leđa igrača.
Da Đorđevićevih 12 stvarno ima kičmu, a reprezentacija karakter, pokazalo se kad su uspevali da se nekoliko puta „vraćaju“ u utakmicu posle vodstva povremeno nesportskih, da ne kažemo „prljavih“ Letonaca, i uprkos sudijskim odlukama koje su i srpskog selektora naterale da im se posle utakmice obrati, iako mu to nije manir.
Ono što pak jeste Saletov — pa kako ne tepati čoveku čije su ruke i glava naciji godinama ranije donosile pobede i satisfakcije za sve političke i državne poraze — manir jeste: utakmica se igra zbog pobede. Tačka.
Zato Nacionale ima konzistentne izjave i puca na najviše i kad računa na Nikolu Jokića, Miroslava Raduljicu, Nemanju Bjelicu, Marka Simonovića, Nikolu Kalinića, Miloša Teodosića, ali i kad svi oni ostanu kod kuće, a na bojište krenu preostali sa spiska.
Ti „preostali“ nisu formalno najbolji, već su stvarno najbolji. Jedino takav pristup donosi rezultat. Đorđević upravo tako rezonuje.
Pehar je samo garnirung
Čovek koji je, prema sopstvenom priznanju, onomad davno počeo da igra košarku da bi igrao za reprezentaciju, ne može na tu svetinju da gleda drugačije nego da se kao trener te reprezentacije još odgovornije postavi. I da igračima usadi osećaj da se na kraju prvenstva ne osvaja pehar, već Sveti gral.
Takav odnos menja matricu. Tada imena postaju manje bitna, već je bitna želja, srce, petlja (da ne kažemo onaj kafanski izraz) i krv, znoj i suze. Na kraju, pozdrav sa balkona u Beogradu.
Jačina te družine pod srpskim grbom je kad novajlije u reprezentaciji poput Marka Gudurića pokažu da imaju petlju kô Zlatar ispod koga je napravio prve košarkaške korake. Kad kapiten Milan Mačvan ne traži izmenu i pristao bi da igra dodatnih 40 minuta. Ili kad Bogdan Bogdanović odigra „za dvojicu“ i naposletku se smeje kao dete sa novobeogradskih betonskih terena za basket.
Da, tačno je, mnogo fali sedam standardnih igrača. Da, previše fali onaj košarkaški „bezobrazluk“ Miloša Teodosića koji se ne uči već se rađa, a na valjevskoj kaldrmi samo usavrši. Da, Srbija nije lošija od dosta ekipa na turniru, ali nažalost nije ni na papiru bolja od mnogih ekipa. Ali je Srbija u Turskoj na Evropskom prvenstvu — Srbija.
Dovoljno je. Zaslužili su da verujemo u to.
Manje ćete sumnjati kad danas u Turskoj pokore Rusiju.