Danas u Evropi i svetu svakodnevno stradaju nevini ljudi. Mehanizam za zaštitu ne postoji. Koliko je Evropa zaštićena i da li je moguće sprečiti terorističke napade?
O tome su u emisiji „Drugi pogled sa Ljubinkom Milinčić“ govorili profesor Fakulteta političkih nauka Dragan Simeunović i dekan Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost Univerziteta Union „Nikola Tesla“ Violeta Talović.
Svedoci smo raznih tragedija izazvanih terorizmom u brojnim evropskim gradovima, pritom ne znajući zašto se teroristički napadi događaju, niti gde će se nešto dogoditi. Sve to nas vraća na, sada već stari predlog bivšeg ruskog predsednika i sadašnjeg premijera Dmitrija Medvedeva iz 2008, predlog zajedničke bezbednosti za sve evropske zemlje.
Medvedev je taj predlog obrazlagao činjenicom da nijedna zemlja niti region ne može da razvija sopstvenu bezbednost na račun neke druge zemlje. Taj predlog u svoje vreme nije prihvaćen u Evropi i Americi.
Neprihvatanje ideje Medvedeva bila je greška, smatra Violeta Talović. Rusija je imala, kaže ona, dugu i veoma bolnu istoriju u kojoj se na težak način suočavala sa terorizmom na delu svoje teritorije — severnom Kavkazu.
„Sa tim dugim i veoma bolnim iskustvom, Rusija je svetu i međunarodnoj zajednici zaista mogla da ponudi objektivnije i pravo rešenje upravo u zajedničkoj borbi protiv pošasti kakva je terorizam. Da se u to vreme krenulo sa tom idejom, mislim da bi međunarodna zajednica, na osnovu ruskih iskustava, možda mogla da ima kontinuiranu i organizovaniju borbu, makar u sagledavanju onoga što se može nazvati međunarodnim terorizmom“, kaže Talovićeva.
Ona podseća da je Rusija u jednom trenutku postala izolovani politički faktor, a Zapad i SAD imale su drugačije interese, pa su, kako kaže, u svojim laboratorijama umeli da iznedre teroriste koji su se, na kraju, okretali protiv njih.
Mnogo toga je u ruskoj strategiji borbe protiv terorizma veoma moderno, kaže Simeunović, jer mnoge svetske okolnosti Rusiji idu naruku. Rusija, za razliku od zapadnih zemalja, nikoga nije bombardovala.
Simeunović iznosi primer Libije, gde, kako kaže, Rusija može da odigra važnu ulogu u stabilizaciji te zemlje, za razliku od SAD i Francuske.
„Rusija, pod jedan, može da odigra veliku i važnu ulogu u borbi protiv terorizma u Severnoj Africi, a pod dva, igra važnu ulogu na Bliskom istoku, jer, budimo iskreni, dok Rusija nije počela da bombarduje DAEŠ, DAEŠ je bujao, cvetao, širio se i imao teritoriju veću od Velike Britanije“, kaže Simeunović.
Evropu i svet nisu bolele ruske rane od terorizma, i tek kada je na svojim plećima osetio balast terorizma, Zapad je tom problemu prišao ozbiljnije, kaže Talovićeva.
Bez obzira na razmimoilaženja u važnim pitanjima, kao što su Ukrajina, Krim ili Bliski istok, Amerika i Rusija sarađuju u borbi protiv terorizma u Siriji, kaže Simeunović. Ta saradnja iznuđena je zajedničkim neprijateljem, i da Rusija nije ušla u borbu protiv DAEŠ-a, ta bi organizacija i dalje širila svoju teritoriju. Da je, sa druge strane, samo Rusija ušla u borbu protiv terorista, bez SAD, efekat ne bi bio potpun, kaže Simeunović.
„Saradnja Amerike i Rusije u borbi protiv terorizma je neophodna. Terorizam se ne može pobediti dok god jedna strana vidi korist u tome da druga strana trpi udarce. Korist od toga je vrlo mala. Šta Rusiji može da pomogne ako u Americi pogine jedan broj civila od bombe koju će podmetnuti teroristi?“, kaže Simeunović.
Rusija je za Ameriku problem zbog onoga što je čini velikom silom, nastavlja on, a to je broj tenkova i broj nuklearnih bojevih glava. Amerika i Rusija imaju uspeha u borbi protiv terorizma jer imaju centralizovane sisteme u toj borbi. Sa Evropskom unijom to nije slučaj, kaže Simeunović.
Zbog toga se najveći broj terorističkih napada i događa u Evropi.
„EU je savršena kao ekonomska zajednica, ali kao bezbednosna zajednica nije zato što njene obaveštajne službe šalju jedna drugoj samo onoliko podataka koliko moraju i kada moraju, a ostalo ljubomorno čuvaju za sebe“, objašnjava Simeunović.
Činjenica da su u Barseloni na meti bili civili iz mnogih evropskih zemalja govori nam da će evropske zemlje morati da sednu za pregovarački sto i potraže rešenje, zaključuje Talovićeva.
