Da li je ovakva izjava predsednika EK nagoveštaj sve intenzivnijeg rada na projektu „evropske vojske“, o kojem se sve češće priča u određenim političkim krugovima u Briselu i na koga EU može da se osloni ako ne na SAD?
Vladimir Bruter, ekspert sa moskovskog Međunarodnog instituta za društveno-politička istraživanja, za Sputnjik kaže da kada Junker daje ovakve izjave, on ne govori u svoje ime, nego „emituje“ nemački stav ili zajednički stav Berlina i Pariza.
„To je više ispipavanje terena i zapravo ne znači da će se nešto principijalno promeniti u evropskoj politici. Međutim, u konzervativnom delu vladajuće Nemačke zaista se želi nezavisnija politika u sferi bezbednosti i odbrane, i nije slučajno da se tokom predizborne kampanje u Nemačkoj o tome vodi veoma ozbiljna diskusija između konzervativaca i socijaldemokrata“, objašnjava Bruter.
On podseća na izjave nemačke kancelarke Angele Merkel koja je u više navrata poručila da je spremna da poveća troškove za odbranu i da modernizuje nemačku vojsku.
„Od odluke Nemačke u određenoj meri zavisi i to kako će u budućnosti izgledati odbrambeni model Evrope. Sa druge strane, u Evropi imate i pristalice ’odbrambene samostalnosti“, ali i protivnike, na primer Poljsku, Rumuniju, baltičke zemlje, koje dosledno podržavaju SAD, pa je zajednička odbrambena politika EU zapravo nemoguća opcija“, smatra Bruter.
Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da se Junker do sada pokazao kao pristalica stvaranja jakih evropskih snaga.
„Junker vrlo racionalno ukazuje na to da SAD nisu sila koja će uvek slediti samo interese svojih saveznika jer Amerika, što su iskustvo i praksa do sada pokazali, ima i svoje interese. Ipak, u kritičkom pristupu tom modelu evropskih snaga jasno je da on ostvariv samo u okviru postojećeg odnosa savezništva sa Amerikom, jer taj model ne eliminiše NATO kao organizaciju. Mnoge opasnosti sa kojima će se Evropa u budućnosti susresti sada više nisu bezazlene kao u prethodnim dekadama i nisu u okviru nečega što bi moglo da se rešava političkim frazama, nego možda i vojnom silom, a činjenica je da su evropske zemlje pokazale da su vojno prilično nejake i da vrlo teško mogu da organizuju sopstvene operacije“, napominje Radić.
On podseća da su Francuzi to pokazali u Čadu, kada su pokušali da sami angažuju jedan bataljon, pa pošto se ispostavilo da taj teret nisu mogli sami da podnesu, obratili su se NATO-u za podršku u prevozu vazduhoplovima.
„Kada se podvuče crta, jasno je da nijedna od evropskih sila više nema stvarnih vojnih potencijala koje može samodovoljno da primeni u rešavanju neke konkretne krizne situacije. To onda navodi na zaključak da je potrebno da Evropa ima neki oblik organizacije koji bi bio nadnacionalan i koji bi mogao da omogući da zemlje koje su politički i ekonomski bliske neke bezbednosne probleme, ukoliko se pojave pred njima, reše same. S jedne strane, to znači povezivanje evropskih zemalja, i to je ta Junkerova „evropska vojska“, ali sa druge strane i svaka zemlja sama za sebe povećavaće troškova odbrane. U tom smislu nemački primer je interesantan jer su oni preokrenuli trend stalnog opadanja broja vojnika, pa od minimuma koji su imali 2016. godine sa 166.500 vojnika sada za cilj imaju da se u što kraćem roku dođe do 198.000 ljudi u oružanim snagama“, kaže Radić.
Prema njegovim rečima, ideje o evropskoj vojsci dolaze uglavnom iz krugova protivnika NATO-a, ali zasad nema opipljivog pokazatelja njenog stvaranja, jer se evropskim snagama koje sada postoje rukovodi iz istog centra iz kojeg se rukovodi NATO snagama.
„NATO kao organizacija i mehanizam do sada nije osporen, odnosno evropske sile još nisu prešle tu liniju, pa još uvek razmišljaju o svojoj odbrani u okviru NATO-a, ali sa težištem na međunarodnoj saradnji“, ističe Radić.
Vladimir Bruter Junkerovu izjavu vidi kao opipavanje terena koje ima za cilj da se sazna šta o novoj odbrambenoj strategiji misle zemlje čiji stav nije poznat Berlinu, poput Holandije, Švedske, Finske.
„U svakom slučaju, Evropa nije spremna da formira zajedničku Evropsku vojsku, jer za to treba izdvojiti mnogo više nego što traži Tramp za NATO, to jest više od dva posto BDP-a, jer su evropske vojske jako zaostale za vodećim armijama“, kategoričan je Bruter.
Aleksandar Radić napominje da zasad postoji veliko mimoilaženje između agresivnog tona dela američke politike prema Rusiji i onoga što se dešava u Evropi.
„Nemačka je posebno pokazala jedan drugačiji nivo razumevanja pozicija koje ima Rusija kao zemlja koja je realni strateški partner zemalja EU. U tom kontekstu, šta god da misli Junker ili neko od njegovih istomišljenika, jasna posledica je da ovakav tok razvoja jačanja samostalnih kapaciteta evropskih zemalja za odbranu stvara njima ozbiljniji politički kapacitet, ali i oslobađa manevarski prostor za drugačiji odnos prema Rusiji“, ukazuje Radić.
Za Vladimira Brutera je pak neko konkretnije poboljšanje odnosa evropskih zemalja i Ruske Federacije u oblasti bezbednosne saradnje — utopija.
„Većina stanovnika Francuske i Nemačke ima pozitivan odnos prema Rusiji, ali zajednički antiruski stav elita ostaje nepromenljiv. Zato neće biti nikakve zajedničke bezbednosti Rusije i EU, sada je prekasno govoriti o tome, iako je pre deset godina to bila realna opcija“, kategoričan je Bruter.
