„Svaka životinja koja se kreće površinom Zemlje mora da ide od tačke A do tačke B. Da bi to uradila, ona mora da koristi, sa jedne strane, ’mapu‘ da shvati u kom pravcu se kreće, a sa druge strane — ’kompas‘, da bi mogla da se orijentiše. Veoma važan momenat, konceptualno formulisan još pedesetih godina, ali koji još uvek nije jasan mnogima jeste sledeći: mapa i kompas su dve povezane a istovremeno i odvojene stvari, i ne moraju biti zasnovani na istim principima“, kaže rukovodilac istraživanja Nikita Černecov, vodeći istraživač Zoološkog instituta Ruske akademije nauka.
Nemački naučnici su još sredinom 20. veka otkrili postojanje „magnetnog kompasa“ kod životinja, ali za dokaz postojanja „magnetne mape“ im je trebalo mnogo više vremena — pa je ono eksperimentalno dokazano tek poslednjih desetak godina.
„Trstenjake, recimo, možemo premestiti u Moskvu i oni će shvatiti da su prebačeni sa trase migracije na istok, pa će promeniti svoje aktivnosti i način ponašanja u specijalnim kružnim kavezima. A možemo im, na primer, stvoriti i takve magnetne uslove baš u Moskvi, ne prevozeći ih nikuda, da se oni ponašaju baš kao da se nalaze na trasi migracije“, rekao je Černecov.
Za navigaciju po geografskoj širini ptice koriste ukupni intenzitet magnetnog polja i magnetni nagib, koji varira od severa do juga. Naučnici su nastavili svoje istraživanje, pokazujući kako trstenjaci rešavaju problem geografske dužine, odnosno kako razlikuju zapad od istoka.
„Ljudi su rešili problem geografske dužine tek u 18. veku. Pre toga pomorci nisu mogli pravilno da izmere dužinu, što ih je koštalo mnogo novca, ali i mnogo ljudskih života. Oni su to rešili kreiranjem vrlo preciznih hronometara: imate sat koji kalibrišete prema lokalnom vremenu, ali i sat sa određenim fiksiranim vremenom, na primer, prema Griniču“, dodaje Černecov.
Ptice ne koriste ovu metodu, ustanovili su ruski naučnici. A onda se došlo na ideju da možda koriste promenu magnetne deklinacije kada se okreću sa zapada ka istoku — to jest razliku u pravcu geografskog i magnetnog severa. Na primer, u Moskvi je magnetna deklinacija 10 stepeni. To znači da severna strelica magnetnog kompasa ne ukazuje na Zvezdu severnjaču, već 10 stepeni udesno.
„Da biste pri orijentaciji iskoristili magnetnu deklinaciju, potrebno je da koristite magnetni kompas, za koji se zna da ga imaju ptice, ali i astronomski kompas, kojim su takođe ’opremljene‘, i da uporediti dobijene vrednosti“, objašnjava naučnik.
Da bi eksperimentalno potvrdili ovu hipotezu, grupa Černecova je u Kalinjingradskoj oblasti uhvatila 15 odraslih i 25 mladih trstenjaka (Acrocephalus scirpaceus). Oni su smešteni u posebne Emlena kaveze koji prate ponašanje ptica. U takvoj „ćeliji“ mogu da vide nebo, da procene da li je dan ili noć i da dobiju sve potrebne senzorne informacije. Na dnu kaveza se nalazi rezervoar sa mastilom: ptica koju migracioni instinkti vuku u određenom pravcu, ostavlja tragove na papiru konusnog oblika na samom vrhu kaveza.
Kontrolna grupa ptica se orijentisala tačno tamo gde bi i trebalo — ka jugozapadu, gde zimi i lete selice, a za eksperimentalnu grupu naučnici su malo „preselili“ magnetni sever: promenili su samo jedan parametar magnetskog polja za trstenjake. Naime, istraživači su ih „preselili“ na istok Škotske.
„Ptice su, umesto ka jugozapadu, počele da se orijentišu ka istoku–jugoistoku, tj. ponašale su se kao da smo ih zaista odneli u Škotsku. Udisale su isti vazduh, gledale iste zvezde, sunce im je izlazilo i zalazilo u isto vreme, promenili smo im samo jedan parametar — deklinaciju“, dodaje Černecov.
Istovremeno, izgleda da se navigacija zasnovana na magnetnoj deklinaciji pojavljuje samo kod ptica „sa iskustvom“, dok su mlade ptice pri virtuelnoj selidbi u Škotsku bile zbunjene i teško su se orijentisale u pravom smeru.
Sada naučnici planiraju da testiraju svoja saznanja i na drugim vrstama ptica i životinja koje migriraju.
„Trudim se da budem veoma oprezan, jer, kao što pokazuje praksa, iako ptice koriste slične opšte načine i senzorne sisteme za orijentaciju i navigaciju, specifična rešenja za različite vrste, pa čak i populacije mogu biti drugačija“, objasnio je naučnik.
Prethodno su naučnici iz SAD, Norveške i Islanda utvrdili da jegulje koriste zemljino magnetno polje kako bi pronašle put od Meksičkog zaliva do Evrope.
