Trebalo bi praviti paralelu između srpskog, jevrejskog i bugarskog naroda, sugeriše za Sputnjik istoričar Radoš Ljušić, odnosno Srbi bi trebalo nešto da nauče od ova dva naroda kako bi mogli da opstanu.
Deklaracija Srbije i RS o delovanju za opstanak srpske nacije i srpskog naroda, koju su inicirali predsednici Aleksandar Vučić i Milorad Dodik, gotovo da je oborila teoriju relativiteta, tačnije osuđena je pre nego što je ijedno slovo te deklaracije objavljeno, pa je to jedan od povoda zašto smo konsultovali istoričara Ljušića.
Samomržnja nestaje posle ujedinjenja
Zašto svaka, pa i najava, srpskog plana za budućnost, poziva na sabornost, bilo kakva priča o zajednici, ali i svako pitanje koje ima prefiks „srpsko“ ili „srpski“ biva kao prema pravilu dočekano na nož. Velikosrpska, ratnohuškačka, nacional-šovinistička… Samo su neki od epiteta koji već dugo prate slične inicijative.
Postojala je takozvana jevrejska samomržnja, podseća Ljušić, koja je bila mnogo jača od ove srpske samomržnje, međutim kad su Jevreji konačno shvatili da se moraju ujediniti, objediniti, organizovati, onda je ta priča dobila sasvim drugačiji karakter.
„Vekovima su uništavali jevrejski narod dok ih 1944-1945 nisu doveli do potpunog uništenja. Onda su se Jevreji opametili i više nisu ono što su ranije bili. Kad Srbi budu pošli jevrejskim putem, a na putu smo da budemo u situaciji u kakvoj su oni bili u vreme Drugog svetskog rata, onda ćemo se verovatno ujediniti, bez obzira na to da li će tu ideju ili inicijativu pokrenuti Dodik ili Vučić ili neko treći, jer bez osećanja jedinstva ne možemo krenuti napred“, upozorava Ljušić za Sputnjik.
Ako ikad postanemo pragmatični
Zašto nas napadaju, pita ovaj istoričar, i odgovara da je razlog u tome što su komšije Srbije ostvarile ili su na putu da ostvare nacionalno ujedinjenje, a Srbi ga u 19. i 20. veku po dva ili tri puta ostvaruju, i dva ili tri puta razrušavaju.
„Uzmimo primer bugarskog naroda koji je pragmatičan. U svakom ratu su bili su na strani onih koji su bili jači. U početku jednih, na kraju rata drugih. I niko im zbog toga danas ništa ne prigovara, dok se Srbi stalno prse da su bili na strani onih koji su dobili ratove, da bi potom od istih tih dobili packe (to je blaga reč) kakve ne možemo da prežalimo i preživimo“, kategoričan je Ljušić.
U svakoj državi, konstatuje ovaj istoričar, u narodu imate jedan deo koji je naklonjen i podržava one sa strane.
„To nije ništa neobično i nije presudno, ne menja našu poziciju. Mnogo je bitnija izjava tamo nekog američkog političara zaduženog za balkanska pitanja nego sve naše nevladine organizacije. Jedna njegova rečenica više vredi nego tomovi napisanih knjiga ovde u Srbiji“, jasan je Ljušić.
Pazite, ističe on, Srbiji Kosovo nisu oduzele nevladine organizacije, već su to počeli da oduzimaju komunisti, a onda to uradile NATO snage.
Prva stvar koja u Srbiji treba da se napravi, predlaže Ljušić, jeste da ona u teritorijalnom, nacionalnom i svakom drugom smislu počne da liči na državu.
Onog dana kad Srbija postane dobra država, smatra on, tog dana se sve stvari menjaju. I u Srbiji, i u njenom okruženju i u svetu jer će, prema njegovom mišljenju, dobra država naći i dobrog zaštitnika.
Zašto iza Srbije ne stoji niko
„Ko danas štiti Srbiju? Ne štiti je niko. Ko štiti Hrvatsku? Štiti je NATO. Ko štiti Bugarsku? Štiti je NATO. Do nas je. Ne umemo da se snađemo u međunarodnim odnosima. I nikad nismo umeli“, dodaje Ljušić.
Sve što se dešava od 1999. do danas, rezonuje Ljušić, posledica je rata koji smo izgubili, onda sankcija koje su nam zaveli i države koju su nam uništili.
„Kad bi neko napao Jevreje, branili bi se državom, Jevrejima iz celog sveta i prijateljima kao što su Amerikanci. Ako neko napadne Srbe, nema ko da ih brani, nesložni su, zavađeni, podeljeni. Otkad postoji Republika Srpska nismo uspeli da izgradimo bolje odnose između te dve, hajde da kažem uslovno, državne zajednice. Rama može da kaže da će se Kosovo i Albanija ujediniti, a Vučić to ne sme nikad da kaže, zato što iza Albanije stoji neko, a iza Vučića ne stoji niko“, zaključuje Ljušić.
