Ove reči Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, zaparale su uši mnogima u regionu, posebno, jer dolaze samo neki dan pošto je NATO poluglasno nabacio da su specijalne veze Srbije i RS — suviše specijalne.
Ništa manje iznenađenja nije bilo ni posle objave da je na sastanku predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa predstavnicima Srba iz regiona 4. avgusta ove godine doneta odluka da se na jesen donese zajednička Deklaracija Srbije i RS o delovanju za opstanak srpske nacije i srpskog naroda.
Hoće li zbog ovoga Srbi opet biti optuženi da prave „Veliku Srbiju“ i velikosrpske projekte i znači li ovo da smo kao država i nacija danas dovoljno jaki da možemo sebi da dozvolimo i da pričamo o opstanku srpske nacije? Da li je kasno da se srpski nacionalni korpus ujedini? Može li se u široki dijalog o Kosovu koji nam predstoji uvrstiti i pitanje srpskog korpusa i RS?
Dejan Mirović, profesor međunarodnog prava Univerziteta u Mitrovici, misli da ni za šta nije kasno. Srbi su, podseća on, jedni narod bivše SFRJ koji nikada nije imao pravo da kaže šta misli i šta želi.
„Ako bi se dopustio demokratski referendum, kao što se to radi u civilizovanom svetu, nema sumnje da bi se reči Milorada Dodika ostvarile. Srbi su bili ujedinjeni u Jugoslaviji i u prvoj i u drugoj, a obe imaju kontinuitet sa Kraljevinom Srbijom. Zna se ko je menjao granice, zna se ko je uništio državu u kojoj su živeli svi Srbi… Mi smo jedini narod kom nije data prilika u Jugoslaviji da se na demokratskom referendumu izjasni. Pitanje je da li bi ove današnje državice, a tada secesionističke republike, imale većinu“, veruje Mirović.
Politikolog Dragomir Anđelković zagovornik je teorije da kada je reč o unutrašnjem dijalogu o Kosovu ne treba ići samo sa Kosmetom, već bi trebalo voditi dijalog o srpskom pitanju integralno. Kako napominje, Kosovo je jedan segment srpskog pitanja i paralelno sa njim treba otvarati i pitanje Republike Srpske.
„Zašto bismo mi rešavali kosovsko pitanje, gde svakako pravimo ustupke, a sa druge strane da nam pitanje RS ostane otvoreno. Evropskoj uniji je važno da zatvori pitanje Kosova, ali im nije važno da zatvore pitanje Bosne i Hercegovine, onako kako mi želimo. Ako mi budemo spremni da pravimo neki aranžman sa njima i da se odreknemo dela svoje teritorije, onda paralelno moramo tražiti isti aranžman za RS“, navodi on.
Anđelković kaže da Srbija pre svega mora da definiše šta je maksimum a šta minimum u vezi sa Kosovom i Metohijom i onda da postavi analogiju sa RS, da to isto treba i mora da važi za RS. Naravno, taj stav mora prethodno da se usaglasi sa Banjalukom.
Deklaracija sa opstanak srpske nacije i srpskog naroda, po njegovim rečima, ne može da se tumači kao neki novi velikosrpski projekat, jer njen cilj neće biti usmeren ka rešavanju nacionalnog pitanja Srba kao državnog ili teritorijalnog pitanja.
„Rezolucija će biti usmerena ka kulturno identitetskim sferama. Drugim rečima, baviće se zaštitom Srba kao manjinom u zemljama regiona, zaštitom srpskog jezika, zaštitom Srba tamo gde su autohtoni narod, gde su zbog državne politike tih zemalja marginalizovani, kao što je to u Crnoj Gori, gde se vrši jedna vrsta identitetskog genocida nad Srbima. Dakle, ne mislim da će se ta deklaracija odnositi na pitanje statusa RS i na pitanje rešavanja kosovskog problema. Ona će biti usmerena ka kulturnoj sferi, prilagođena svakoj srpskoj zajednici u zemljama u regionu. Zato ne treba mešati pitanje rešavanja državno-nacionalnog statusa srpskih zemalja, sa jedne strane, sa pitanjem deklaracije koja će biti pre svega usmerena na očuvanje kulturnog identiteta Srba“, napominje on.
Na Dodikove reči da će „Srbi ovom veku postati deo jedne nacionalne države“ Anđelković gleda kao na legitimnu želju i težnju.
„Ako Alabanci imaju pravo da otcepljuju Kosovo, koje nije njihovo, valjda Srbi imaju pravo da u budućnosti teže ujedinjenju zemalja koje su istorijski naše i gde smo i dalje etnička većina. Ali, siguran sam, ovo neće biti predmet deklaracije već zasad predmet želja našeg političkog vrha i možda u jednom momentu jedne usaglašene politike, ako se kosovsko pitanje poveže sa statusom RS“, navodi naš sagovornik.
Činjenica jeste da je početak rata u SFRJ Zapad pravdao rečima da Srbija ima teritorijalne pretenzije prema susednim republikama. Bezmalo dvadeset godina kasnije demantovala ih je istina, jer se ispostavilo da je najveću golgotu prošao upravo — srpski narod. Srbi su proterani iz Hrvatske, Kosova i Metohije, degradirani u Crnoj Gori… Srbija nije uzela ni pedalj tuđe države, dok su njoj mimo Ujedinjenih nacija i svih tokova međunarodnog prava oduzeli deo teritorije.
I tu se nije stalo, jer pretenzija na teritoriju Srbije ima još: od juga Srbije, preko Sandžaka, pa do delova Vojvodine. I Albanci i Bošnjaci traže već poodavno kulturne autonomije, i jedni i drugi su održali referendume u kojima se jasno ističe pitanje ujedinjenja sa matičnim državama. Podsećanja radi, takav jedan referendum održan na Kosovu i Metohiji, nepriznat u državi Srbiji, za Zapad je bio dovoljan za polaznu tačku u davanju nezavisnosti Kosovu.
