Ukoliko NATO ne uspe da u svoje redove uvrsti još neke države u regionu — pre svega Bosnu i Hercegovinu — spreman je i da pribegne čak i mini-reprizi balkanskih etničkih ratova. Cilj Alijanse je da se nametne kao neophodan faktor državama koje još nisu njene članice, kako bi ostvarila svoje namere prema Rusiji. Ovo je, ukratko, mišljenje bivšeg potpukovnika Kontraobaveštajne službe (KOS) Ljubana Karana, koji se u razgovoru za Sputnjik osvrnuo na negodovanje Vašingtona i Brisela zbog specijalnih odnosa koji postoje između Srbije i Republike Srpske.
On smatra da je NATO veoma zainteresovan za balkanske države koje su trenutno van tog saveza, i to ne samo zbog geografskog položaja, odnosno teritorija, već i zbog mogućnosti da ih iskoristi za potencijalne ofanzivne ili defanzivna operacije. NATO, kaže on, ima plan da potpuno ovlada Balkanom, pre svega zbog straha od ruskog uticaja, a kao najbolji primer za to navodi Crnu Goru: odnedavno je članica NATO-a, iako za Alijansu strateški nije naročito bitna, osim činjenice da se nalazi u regionu. To, navodi on, važi i za Makedoniju, a najozbiljniji problem imaju u BiH — kako da ovladaju Republikom Srpskom, a preko nje i Srbijom?
NATO, kaže Karan, na teritoriju Republike Srpske može da dođe samo na jedan način — revizijom Dejtonskog sporazuma.
„Jedini garant Republike Srpske kao teritorije srpskog naroda je taj sporazum, i Srbija kao njegov garant. Da li će NATO prvo pokušati da ’slomi‘ Srpsku, ili će to pokušati da to uradi paralelno sa Srbijom, pitanje je strategije — ali ja na to ne gledam kao na obično zauzimanje teritorije, već kao postavljeni cilj na putu ovladavanja kompletnim Balkanom. Tu neće dozvoliti nikakve ’crne rupe‘ nijedne druge vlasti do vlasti samog NATO-a“, kaže on za Sputnjik.
Da li sve to znači da je na sceni tiha NATO okupacija Balkana, i koje su neposredne opasnosti za države koje žele da zadrže svoju vojnu neutralnost?
Potpukovnik Karan odgovara iz čisto vojničkog ugla: vojne operacije tokom sukoba, kaže on, imaju svoje prioritete. Raketni sistemi koje je NATO postavio u Rumuniji usmereni su prema Rusiji, a sad se isto to radi i u Poljskoj. S obzirom na to da je ta zemlja bliže Ruskoj Federaciji, nas NATO smatra pozadinom, kaže on, ali time uopšte nisu zadovoljani.
„Republika Srbija i Srbija jesu ’pozadina‘ NATO-a, ali su istovremeno u NATO okruženju, svuda oko nas su države-članice Alijanse! Ako se u pozadinu teritorije koja se brani ubaci ’neprijatelj‘, onda je on u prednosti, i samim tim ta teritorija postaje prioritet, što znači da se većina snaga šalje da neutrališe upravo taj problem. Niko, dakle, ne voli da u svojoj pozadini ima teritoriju koja je, po njemu, neprijateljska ili ničija“, kaže Karan.
U ovom slučaju, dodaje naš sagovornik, to znači da se uspostavlja neka vrste „zone prema Rusiji“ — a NATO neće dozvoliti da na nekoj teritoriji koju smatra svojom postoji oblast za koju zvaničnici Alijanse nisu sigurni da se u nekom eventualnom sukobu neće okrenuti protiv njih.
„Oni ne žele da mi budemo vojno neutralni. NATO veruje da je dovoljno jak da nas natera da budemo njegov deo. U poslednje vreme pokušavaju da svoj cilj ostvare bez oružja, ali situacija nije ista kao devedesetih godina, jer sada ovde postoji rusko-kineska zona interesa. NATO i danas koristi silu, ali kao pretnju, realnu i opasnu pretnju, i na taj način ostvaruje svoje namere“, kaže potpukovnik Karan.
U tom kontekstu, tvrdi on, Srbija i Republika Srpska od NATO-a u isto vreme mogu da očekuju i primamljiva obećanja i pretnje. Obećanja su, međutim, kaže Karan, samo mamac, kako bi Alijansa postigla svoj cilj. Iza tog mamca, upozorava on, sledi stari recept. „Moguće je da se protiv nas upotrebi i albanski i hrvatski korpus, i to iz Bosne, ali i bošnjački korpus. To je okruženje koje je za nas veoma nepovoljno — oni imaju teritorijalne pretenzije i prema Republici Srbiji i prema Srbiji“, uveren je potpukovnik Karan. On smatra i da Hrvatska nije odustala od granice NDH, koja se nekada završavalana Drini, a išla je i preko Banjaluke.
S druge strane, situacija sa Kosovom je, smatra Karan, kristalno jasna, ali veruje da nezavisno Kosovo nije više krajnji cilj Albanaca, već jug Srbije — a njega, kako kaže, „niko ne može da uzme bez rata“. „Upravo u tim elementima prepoznaje se model etničkih sukoba na Balkanu devedesetih, ali i uloga NATO-a, koji je i tada radio po receptu „zavadi pa vladaj“, napominje sagovornik Sputnjika.
„Dovoljna je ta ratna pretnja, pa da vam onda neko obeća da ćete eto, biti mirni ako vas bude štitio NATO, i na to bi valjda trebalo i mi da nasednemo“, kaže Karan na kraju razgovora za Sputnjik.
On napominje da Zapadna alijansa na Srbe gleda kao na „male Ruse“, i da zbog toga mi i nemamo njihovo poverenje. Prosto, oni ne veruju da bismo mogli da im budemo iskreni partneri“, mišljenje je bivšeg potpukovnika Kontraobaveštajne službe (KOS) Ljubana Karana.
