Iako je prostitucija bila službeno zabranjena u nacističkoj Nemačkoj, zapovednik SS-a i Gestapoa Hajnrih Himler odlučio je da napravi mrežu kupleraja za vojnike, prisilne radnike i zatvorenike. Od 1942. godine pa sve do kraja rata oko 300 do 400 nejevrejskih zatvorenica logora bilo je prisiljeno raditi u deset logorskih bordela po Nemačkoj, Austriji i Poljskoj.
Naravno, nacisti nisu hteli logorašima pružiti nikakvo zadovoljstvo ili užitak. Osnivanje javnih kuća u konclogorima Trećeg rajha bio je dobro organizovani sistem o kojem je precizno vođen zapisnik i bio je deo dobro smišljene strategije. Navodno, cilj je bio da se poboljša marljivost, produktivnost i radni elan zatvorenika.
Dopuštena samo „misionarska“ poza
Zapravo je Himler, na čiju su inicijativu kupleraji osnovani, na taj način hteo poniziti zatvorenike jer su se dolaskom u javnu kuću muškarci ponižavali pred esesovim čuvarima, a istovremeno bi učestvovali u seksualnoj eksploataciji žena.
Bila su i određena pravila koliko može trajati seks i kakav sme biti.
Bila je, naime, dopuštena samo jedna seksualna poza — misionarska, a boravak sa ženom u „specijalnim objektima“ kako su ih esesovci nazivali, nije smeo trajati duže od 15 minuta i koštao je dve marke. Takođe, kako bi sve proteklo onako kako su zamislili, esesovci su „akciju“ pratili kroz otvor na vratima.
Nacisti su znali i da će to, ako samo neki logoraši dobiju priliku za „uživanje“, narušiti osećaj solidarnosti koji je vladao među zatvorenicima.
Privilegija za „odabrane“
Žene koje su radile u logorima nisu smele biti Jevrejke, kao što ni Jevreji nisu smeli posećivati „specijalne objekte“.
U junu 1942. godine osnovana je logorska javna kuća u konclogoru Mauthauzenu. To je bio prvi od deset kupleraja u logorima Nemačke. Žene prinuđene na prostituciju, bile su dovedene iz logora Ravensbrik. Najveći bordel je bio u Aušvicu, u bloku 24.
Poslednja javna kuća osnovana je nekoliko meseci pre kraja rata 1945. u logoru Mitelbau-Dora.
Prema procenama istoričara Roberta Somera, koji je ovu tabu temu obradio u svojoj knjizi „Das KZ Bordel“, samo oko jedan odsto logoraša koristilo je usluge i to jednom ili dva puta, jer je SS korišćenje seksualnih usluga smatrao privilegijom. Osim toga, jako malo ih je i bilo fizički sposobno za „draži bordela“.
Logorske javne kuće uglavnom su posećivali logoraši koji su pripadali „rukovodećem kadru“, a za njih je odlazak po „telesni užitak“ bila nagrada za dobre rezultate.
Rasni zakoni javnih kuća
Prostitutke, uglavnom Poljakinje, Čehinje, Mađarice i Nemice u ranim dvadesetim godinama, imale su i poseban medicinski tretman, dobijale su nešto bolju hranu i bile malo bolje tretirane nego druge zatvorenice. Seks sa odvijao se i u propisano vreme — svako veče između 20 i 22 sata i nedeljom po podne.
U slučaju oboljenja od polnih bolesti, logorašica bi služila za medicinske eksperimente. U slučaju trudnoće, bila bi prisiljena na pobačaj. Nacisti i u bordelima insistirali na rasnom zakonu.
Nemci su smeli „prilaziti“ samo Nemicama, a Sloveni — Slovenkama.
Do devedesetih godina prošlog veka, logorašice koje su bile prisiljene raditi u logorskim javnim kućama zakonski nisu smatrane žrtvama nacističke vladavine i samim tim nisu imale pravo na odštetu.
