Potpuno je izlišno i besmisleno polemisati o tome da li je Srbiji potreban dijalog o Kosovu i Metohiji. Taj dijalog nikada nije smeo ni da prekine. Taj dijalog mora uvek da traje.
Srbija mora neprekidno da promišlja, menja strategiju, predlaže rešenja, nameće ideje, ekonomski jača, vojno snaži, sve dok ne povrati potpuno svoju kolevku.
Zato se i sadašnjoj vlasti više može zameriti što već nije otvorila unutrašnji dijalog dok su trajali Briselski pregovori nego što tek inicira razgovore.
Pitanje je što dogovorena rešenja u hladnim EU ofisima već nisu stavljena na sto najvažnijih institucija i pred javnost Srbije. Što, u stvari, nijedna ovdašnja vlast nije pitala nacionalnu pamet pre svakog koraka napred u „pregovorima“ sa prištinskim liderima pod palicom briselskih birokrata — kako dalje.
Ali dobro, nikad nije kasno.
Suštinsko pitanje, dakle, nije treba li Srbiji dijalog o Kosovu, nego — šta je cilj dijaloga.
A cilj i rezultat unutrašnjeg promišljanja svih relevantnih faktora u zemlji mora da bude samo jedan — Kako da zaštitimo sunarodnike na Kosovu i Metohiji i kako da formulišemo strategiju da se jednog dana južna srpska pokrajina vrati Srbiji.
Ne postoji preči nacionalni, strateški zadatak od toga. Taj zadatak nema vremenski okvir, nema rokove, nema „poglavlja“ ali kao što svaka ozbiljna nacija ima istorijski cilj, to mora da bude permanentni cilj Srbije. Kad god da bude ostvaren.
Drugi zadatak je da Srbija do svoje otete pokrajine dođe bez rata. To se podrazumeva i zato deluje suvišno opomena akademika Dušana Kovačevića da Srbija mora da otvori dijalog o Kosovu da ne bi više nikad ratovala.
Srbija je, naime, već ratovala za Kosovo i Metohiju i rezultat je Kumanovski sporazum i Rezolucija 12 44, po kojima je naša južna pokrajina ostala sastavni deo Srbije. Nije izgubljena kako to mnogi žele da prikažu.
Ne, nije ovde tema rat.
U dijalog o sudbini Kosova moraju pored političara, učenih glava u SANU, crkvenih velikodostojnika, intelektualaca, univerzitetskih profesora, da se uključe demografi — da se rađa što više Srba; privrednici, da se naši sunarodnici što više finansijski pomognu; kulturni radnici, da svakodnevno Srbi sa Kosova osete pripadnost svojoj državi. Moraju da se uključe i stručnjaci za visoke tehnologije, rokeri, vrhunski sportisti, umetnici, ugledni domaćini, uspešni predsednici opština. Moraju da se uključe svi koji mogu da pomognu.
Kosovo je oteto. Bespravno, siledžijski. Kosovo jeste priznala moćna Amerika i bogate zemlje zapada. To jeste realnost ali to nije realnost koju smemo da prihvatimo.
Kosovo je Srbija. Po međunarodnom pravu, po istorijskoj tapiji. To priznaju najmnogoljudnijih zemalja sveta, Rusije, Kine, Indije, Brazila… To jeste realnost i to je realnost koju moramo da prihvatimo.
Nije Srbija zemlja u kojoj se prvi put vodi „unutrašnji dijalog o Kosovu“. Posle širokog konsenzusa 2006. godine usvojen je Ustav Srbije koji u samoj preambuli opominje da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Taj najviši državni akt podržale su sve tada relevantne i rivalske stranke u zemlji — DSS, SRS, DS, SPS, G17, partije nacionalnih manjina, SPC, sve tradicionalne crkve, SANU, najugledniji pravnici, a na referendumsko glasanje je prvi put izašao i Njegova svetost patrijarh Pavle. Znači, nije Srbija zemlja bez cilja.
Ali vreme je da podvučemo crtu.
Posle Briselskog dijaloga udarili smo u zid. U Prištini se sprema vlada koja je spremna da sve dogovore zgazi. U Prištini se sprema vlada koju bi mogao da vodi ratni zločinac. U Prištini niko nije voljan da formira Zajednicu srpskih opština koja je našem narodu bila tračak nade u opstanak. U Prištini samo insistiraju na jednom — da Srbija prizna Kosovo.
Sa druge strane, velike sile primoravaju Srbiju da potpuno odustane od Kosova. To je zakulisna namera i Evropske unije iako pet članica nije priznalo Kosovo. Sigurno je, nema ulaska u EU i nema političke podrške SAD ukoliko Srbija ne odustane od svoje južne pokrajine.
Zato je bitan dijalog unutar Srbije. Bez političarenja i jeftinih poena. Bez skrivenih namera. Bez petparačkog taktiziranja. Bez zakulisnih podmetanja. Neprekidan dijalog.
Ajmo, oči u oči. Da odgovorimo na pitanje — kako da sačuvamo naše Kosovo. Nezavisno od međunarodnih šargarepa, kako mi da pristupimo kosovskom čvoru u godinama koje dolaze. Kako da vratimo oteto?
Za sto godina Evropska unija možda neće ni da postoji, ali će i tada Kosovo biti deo Srbije. Osim ako od njega ne odustanemo. A to ne sme nijedan rođeni Srbin.
Jer, tačno je, politiku ne vode Lazerevi mitovi i Miloševe kletve, ali tačno je i da su oni duboko genetski i arhetipski usađeni u kôd Srba i da niko ne sme ni da proba da ih iskoreni.
Zato, neka dijalog počne!
